Saturday, 14 October 2017

Zlatna bmućka Beograda


U petak, dana 13. oktobra 5. godine napredne, na akumulacionom jezeru Slavija je po prvi put u istoriji održana tradicionalna kulturno-umetničko-sportsko-komunalna manifestacija "Zlatna bmućka Beograda".
Tip izlova i vrsta ulova - standardni.
Jedini takmičar i apsolutni pobednik u svim kategorijama - još standardniji.


Pored somova, i glasovi se takođe hvataju na bmućku, i to na istu foru - praviš bmuku da privučeš gladne i halapljive somiće, kad priđu - tras, čaklja ili veslo po glavi pa u čamac. Tj. u lonac, ili glasačku kutiju (isto je to).
Ko ne veruje neka skokne do Tekije, čuvene po somolovu; tamošnji procenat glasova za SNS Zmihajlovićka, Mali, Vesić i njihov Poglavnik samo mogu da sanjaju u Beogradu. Tekijanci vele, "On je nama pomogao da ponovo sredimo Tekiju posle poplave", ali na pitanje kako i čime, tj. da li je izvadio sopstvene pare iz džepa ili se kao i obično razbacuje parama svih građana Srbije, sledi odgovor "Nemoj bre to glasno ovde da pričaš, će te gađaju paradajzom iz komšijskog dvorišta". Čak i neko iz Medveđe, Čajetine ili Lovćenca je učestvovao u toj pomoći isto koliko i građanin Vučić, ali samo je on pobrao marketinški kajmak. Btw. Vulin je, zanimljivo, tada iz Kladova pre pošao nego što je došao, srpski rečeno - pobegao glavom bez obzira kada su krenula neka nezgodna pitanja meštana, i to povišenim tonom i (naročito) sistolnim pritiskom. Svakako da nije sporna pomoć, već čije su zaista pare koje su tamo žestoko pumpane zarad marketinga - tad i nikad više, jer Tekija i dalje predstavlja uspavanu i zaboravljenu "dolinu" čak i od same opštine Kladovo (koja zdušno radi na tome da Zlatna bućka Đerdapa ne bude više u Tekiji), a kamo li nekog dalekog Beograda ili još dalje Republike.
Silno preoravanje Beograda ima samo jednu, ali dvostruku ulogu: da jedne zastraši i natera da glasaju za pravu stranu, jer "niko osim njih" neće moći da završi započeto, a druge da kazni - akontativno - što za kradikalsku bandu neće glasati. Kako stoje stvari, sve je izgledniji njihov strah da će ovih drugih biti više na predstojećim (beo)gradskim izborima.
I zato, u pamet se beograđani. Bmućkanje je čudo, a ovo na Slaviji bi moglo da im se po prvi put poput bumeranga obije o glavu.
Baš zato što su halapljivi, alaviji i od samih somova.

Friday, 13 October 2017

F13.2 - th. Lokalna anestezija


Da ne bi posle došlo do početka nekakve zbune na dahije, prvo ćemo pojasniti naslov:
F13.2
- danas je drugi petak trinaesti u 2017. godini
- šifra bolesti u MKB-10: Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom hipnotika ili sedativa - sindrom zavisnosti
th. Lokalna anestezija
- ne postoji bolji naziv za kvaziterapijsku metodu koju primenjuju lokalni politikanti, od ove


Odavno nisam napisao nešto na temu lokalnih, negotinskih zajebanata koji glumataju nekakvo bavljenje politikom. Tako nešto zapravo predstavlja gubljenje vremena jer tzv. lokalna politika više nigde ne postoji otkako su kradikali zajahali srpsko magare, nastavljajući tamo gde su Milošević, Koštunica i Tadić stali. Ovo važi za sve Negotine u Srbistanu, od Beograda do Donjeg Brijanja.
Elem, kada su smenjivali svog prethodnog lokalnog šerifa (u januaru ove godine) i postavljali narednog, tom drugom su objasnili da ga na funkciju "biraju" sa samo jednim ciljem: da podnese ostavku kada mu se to naredi. Naravno da je pristao, i pod teškim mukama izdržao čak porođajnih devet meseci. Prethodna tvrdnja nije nikakva zajebancija, sami kradikali ovdašnji su to pričali (o izbornoj ostavci), doduše polukrišom i u loše prikrivenom strahu od nekog njihovog ćelavog koordinatora sa nadimkom "Kratka Palica", koji ide po lokalnim odborima SNS širom Srbistana i redom zavrće uši i po neko... znate već šta. Pričalo se i da, kada on dođe u posetu, ima nekih koji pantalone oblače naopako - sa rajsferšlusom otpozadi. Za svaki slučaj, ako Partija naredi.
Elem, drugi napredni negotinski šerif podneo je ostavku u sredu 11. oktobra u ranim popodnevnim časovima, ničim izazvan, samo dva dana pred 40. sednicu SO Negotin koja je uredno bila zakazana još 5. oktobra. Po dnevnom redu, jato preletača (poznato i kao doživotni odbornici u SO Negotin) je trebalo da raspravlja o cenama grejanja (vratićemo se na to kasnije), parkinzima po centru grada i sastavima upravnih odbora nekih škola i ustanova. Iznenada, mučki s leđa i iz zasede, šerif#2 podnosi ostavku i sjebe koncepciju te sednice u najavi.
Kad bi se zajebavali i bili naivni, kao što nismo.
Kao što je u januaru pao hatišerif iz Otadžbinske Vrhovne Komande SNS za smenu prethodnog, tako je stigao i oktobarski za ostavku potonjeg "prvog čoveka negotinske lokalne samouprave". Tu nije ostavljena ni trunka mogućnosti da je neko od njih nešto samoinicijativno "razmišljao" ili "odlučio". Pavlovljev refleks je kod njih doveden do savršenstva, i ne treba gubiti više vreme na priče o njihovom ličnom izboru.
Kao šlag na ovu poslednju budalaštinu lokalnih kradikala, krenuli su abrovi kako je to urađeno da bi "bile uvedene privremene mere i održani vanredni lokalni izbori 24. decembra". 
A redovni bi ionako morali da budu održani najkasnije u aprilu iduće godine.
Pa kako onda, tj. zašto ceo taj cirkus i prenemaganje oko "ostavke" zarad izbora (koji to ovde ionako poodavno više nisu), da bi bili održani kao vanredni samo par meseci pre roka za redovne?


Kao što smo rekli, u Srbiji više ne postoji lokalna politika. Sve je u potpunoj ovisnosti od odluka jednog čoveka i uskog kruga supozitorija oko njega, baš kao u dijagnozi za ovaj petak: F13.2.
Beogradski izbori neće biti glasanje za sastav prestoničke skupštine, već novo ispitivanje overall rejtinga SNS (čitaj: Aleksandra Vučića), ovog puta o trošku beograđana, dok će negotinski izbori (iako je trebalo da budu održani posle beogradskih, a ne pre) biti predispitivanje tog rejtinga, o trošku negotinaca. Kao, po rečima opet istih lokal-kradikala, izabrano je pet opština koje su sledeće za lokalne izbore u narednih šest meseci i naređeno da se SNS vlast u njima samoobori kako zna i ume i spremi prednovogodišnji predbeogradski izlazak na glasačka mesta.
U ovdašnjem slučaju, od dana ostavke do famoznog 24. decembra ne bi bilo zakonom predviđenog tromesečnog bezvlašća. Međutim, 39. sednica SO Negotin bila je održana 6. septembra, nakon čega se odbornici nisu okupljali osim kada dođu po dnevnice. Iz tog ugla gledano - bolje reći donjeg rakursa - 6. decembra će biti ispunjen uslov tromesečnog nefunkcionisanja lokalne samouprave, ukoliko do tada ne bude održana 40. sednica. I eto izbora, shodno "tumačenju" usijanih praznih glava.
Ovaj izgovor bi možda mogao da prođe kod onih malo neobaveštenijih o tome kako se vodi srbistanska politika u poslednjih pet godina. Oni malo manje neobavešteni, jasno vide sledeće: nameru SNS da pred beogradske fingira izbore u nekoliko kvazireprezentativnih opština širom Srbije, na sva usta lajući kako je to stav građana, dok se zapravo radi o opštinama pažljivo izabranim zbog nekoliko faktora koji idu u priog SNS propagandi.
Kao najvažniji, svakako jeste rezultat na poslednjim predsedničkim izborima (naravno, i činjenica da se bliži rok za održavanje lokalnih izbora). Širom Srbije se organizovano sprovodi kampanja suzbijanja podrške opozicionim partijama (u čemu i dobar deo njih samih svesrdno saučestvuje), ali i SPS. I to je javna tajna, zbog koje lokalni socijalisti svakodnevno vrište onima "gore", koji nemaju vremena za tu kuknjavu jer moraju da se brinu o stajlingu i repertoaru narednog koncerta njihovog zadriglog predsednika.
Izbori će biti upriličeni tamo gde podrška Vučiću nije bila manja od 65% i gde opozicija skoro da više i ne postoji (bez obzira na nazive izbornih lista koje su dobile mandate).
Kao drugi najvažniji, jeste podatak da SNS ima novog koordinatora za vascelu Istočnu Srbiju, oličenog u dobro nam poznatom Oborknezu Timočkom iz Zaječara. Njegov uslov svih uslova, da on i Pokret mu kolektivno uđu u SNS, bile su odrešene ruke da počisti sve dotadašnje kadrove naprednjaka - prvo u Zaječaru, potom i u ostalim opštinama - i zameni ih svojim.
Tako će biti i u Negotinu. Zbir Boškovih i Vučićevih će premašiti i 100% glasova, ako treba.
A treba, naravno.
I zato će negotinci sedam dana pred Novu godinu (kako kažu trenutni abrovi) biti opet maltretirani na kućnom pragu uz noćna silovanja poštanskih sandučića, ponovo privođeni pred biračke kutije, gde će slikati glasačke listiće, brojati po 20 evra u sitnim apoenima ili će naprasno lečiti zauške koje su im izbile jer im se prethodno ponuđeno nije dopalo "iz mesta". Rezultat mora biti istorijski, i neću više ništa da čujem.

Što se tiče spomenute cene grejanja, te fantomske stavke #1 iz dnevnog reda sednice koju nisu ni nameravali da održe, u kampanji ćemo garantovano čuti sledeću besmislicu: "evo, omogućili smo građanima da se greju po starim cenama (iz 2016)". Besmislica jeste, pored standardnog propagandnog bezobrazluka, jer cene bilo čega, pa i grejanja, koje nisu usklađene sa kretanjima na tržištu energenata, mogu samo da donesu gubitak onome ko ih primenjuje (ovde je to JKP Badnjevo); obaveza opštine je da eventualni gubitak u poslovanju nadoknadi javnom preduzeću, a para za to ima samo u budžetu koji pune građani i niko drugi. Dakle, nekima nećete dignuti cenu neke usluge, ali će zato svi morati da plate taj ceh lošeg poslovanja. Za demagogiju po kojoj se ovde vodi politika, to je sasvim normalno, umesto da se vodi briga o nečemu daleko bitnijem - o kvalitetu pruženih usuga. U toj zaglupljujućoj igri svi se osećaju zajebanima, ali se teše time da su svi zajebani ali poneko je možda i nešto ušićario, sačuvao foteljicu ili pribavio još neki glas tamo gde treba.
A posle izbora, zna se - sledi poskupljenje koje će biti formulisano kao "neophodno, ali manje nego što je traženo", za koje će svakako biti optužen pružalac usuga (JKP) iako njega takvog ne bi ni bilo da mu nije takva opštinska maćeha. To će svakako biti prezentovano u javnosti kao još jedna pobeda novih i mladih naprednih kadrova (a među njima naročito grupe Ničićevih eks-URSuljica, kojih se već sada podjednako plaše i ur-naprednjaci i socijalisti) nad predstavnicima prethodnog (i aktuelnog) režima, jer su neke od rotacija već sad u opticaju. Više nego signifikantno deluje totalna nadurenost negotinskih socijalista, koji sve manje prikriveno na sve strane kukumavče kako ih "ovi (SNS) uopšte više ne jebu ni za šta"...
Koliko je samo istine tu nesvesno izrečeno, čudo jedno.
Pod sveopštom lokalnom anestezijom ulazimo u nove izbore, koji će biti održani i okončani na podjednako anesteziran način, kako bi smo nakon toga mogli u miru da preživljavamo i preživamo njihov naredni mandat. Podrazumeva se - iznova anestezirani i raspamećeni.
U situaciji kada je lokalna opozicija na samo korak od nepostojanja, ne postoji ni minimalna šansa za formiranje izborne liste nekakvog građanskog pokreta ili udruženja koje nije pod kontrolom vlasti, i dok se Vlaška stranka ponaša isto kao SDA ili SVM, preskočiti Miloševićevu kvotu od 110% glasova i ne izgleda više kao nemoguća misija za SNS. 
Ovi, što bi da budu lokalna opozicija, moraju što pre da shvate da su na ovim izborima već sad teško poraženi. Samo tako će moći da naprave nešto a da ne bude isto kao do sada (dakle, sve manji broj glasova i shodno tome osvojenih mandata). Neka porazmisle o zajedničkom nastupu što većeg broja tih partija ili pokreta, sa najjačim nosiocem liste koga u ovom trenutku mogu da nađu, ulove ili iskopaju u Psihorupi i listom imena kandidata za odbornike koji mogu da garantuju da neće odmah posle izbora preleteti na drugu stranu. Taj posao i nije tako težak, kako se na prvi pogled čini: potrebno je samo 45 pouzdanih ljudi za kandidate, za koje se zna da neće popustiti pod pritiscima i neodoljivim ponudama, kao i 150 ljudi za biračke odbore i komisije koji imaju znanje i petlju da izdrže izborni dan. Naći tih 200 ljudi u 3-4 stranke i nije tako teško, ako oni koji vode te stranke imaju makar malo pameti i hrabrosti. Pobedu bi predstavljao rezultat SNS slabiji od Vučićevog na predsedničkim izborima; zbirni broj opozicionih odbornika veći od prethodnog - još više.
Ako se, nasuprot ovome, ne trgnu i opamete, bolje im je da ne kenjaju o "belim listićima" jer gorih zagovarača apstinencije od njih takvih teško da će biti.
Pitanje je, doduše, i ko se sve od "opozicionara" već predpozicionirao uz Oborkneza, čekajući svoju kosku čim on razjuri kradikalske kadrove od Rtnja do Dunava. Ima takvih, već su digli glave u poslednja dva dana, čim su nanjušili novo pojilište sa izvora rakije i špricera.


Na kraju, nešto o gornjem skrinšotu sajta opštine Negotin.
Danas su uklonjeni svi "quicklaunch" linkovi u vezi sa sednicama SO Negotin, tako da oni u formi sa slike više ne postoje. U redu, skupština ipak nije zasedala po 40. put u ovom sastavu, ali razlog za postojanje linka ka prethodnoj sednici (#39) do danas, bio je isti kao i od danas - ili je trebalo da ostane, ili da ga ni do sad uopšte ne bude. Ne vredi, nemaš kome to da objasniš, jer praksa brisanja "nepodobnih" linkova sa opštinskog sajta nije svojstvena samo ovoj ekipi koja danas vlada, toga je bilo i pre.
Baš kao što je bilo (i ostalo) standardne nepismenosti i antigramatike, tako bolno svojstvenih onima koji po tom sajtu godinama unazad nekažnjeno brljaju i ne pokazuju ni trunku namere da sa tim prestanu. Mokranjac s tim nema nikakve veze.
Kao što smo već rekli: kakva vlast - takva je i opština, a takvi su joj i opozicija, vebsajt, javna preduzeća, kadrovi, izveštaji o poslovanju, usluge... dijagnoza i terapija.
Lokalna anestezija kao dijagnoza i kao terapija, istovremeno.
Mrtvo more.

Glas spada u lične stvari. Ne postoji bolji opozicioni plakat od ovog.

Danas je petak 13, a ovo je blogpost #1313.
Baksuzluk na kub.
Idemo dalje.

Thursday, 12 October 2017

Pitamse, pitamse...



Što ti je u ruci,
Svi smo sada Turci.
O sreće, brate Murate!

(kradikalski haiku)


- Pitamse, pitamse: Dal' je to prekjuče održan pazarski Prajd, il' su one mantije dobrodošlice sadržale pored redovnih i neke psihoaktivne sastojke?
- Ne bih znala reći dal' je... e, to. Drž' sad tako dok punim, samo čvrsto.

Wednesday, 11 October 2017

Bisikletler va helikopterler



- Iz režije me upravo obaveštavaju da na vezi imamo višeg inspektora Beševića, koji se za naš program uživo javlja iz heilikoptera za nadzor. Druže Beševiću, koji je vaš komentar povodom aktuelnih događanja?


- ... studio?

Tuesday, 10 October 2017

Svi smo mi muzeji straha


10. oktobar je Međunarodni dan mentalnog zdravlja. Njegova svrha je podizanje svesti o problemu mentalnih oboljenja kroz edukaciju o toj temi kao i skidanje stigme sa onih koji su prinuđeni da se sa tim problemom nose, što bi upravo njima trebalo da posluži kao ohrabrenje da potraže podršku i stručnu pomoć umesto da o tome ćute i time samo još više hrane svoj problem.


Danas je drugi utorak u oktobru, predviđen za godišnje obeležavanje neformalnog Dana suočavanja sa sopstvenim strahovima. O njemu je već bilo reči na ovom blogu, ali vredi podsetiti se činjenice da strah nije bolest već prirodna odbrambena reakcija organizma na određenu pretnju. Problem nastaje kada strah preraste u namerno indukovano kontinuirano stanje uma (svesti i podsvesti, podjednako), kako kod pojedinca tako i kod celokupnog društva. Ta situacija je česta u totalitarnim društvenim sistemima, od otvorenih diktatura do tzv. fasadnih demokratija, u kojima klika na vlasti svim sredstvima brani stečene pozicije i privilegije, a jedno od najefikasnijih sredstava za uspeh takvih težnji predstavlja držanje građana u stanju konstantne zastrašenosti.
Čest je primer da režim, koja povede pa izgubi neki rat, a igrom slučaja i dalje (ili opet) vrši vlast, od prvobitno ratnohuškačkog (eng. warmonger) postane strahohuškački (eng. fearmonger).
Zastrašivanje sprovodi i vlast koju pretežno čine potpuni nesposobnjakovići i neznalice, ignoranti, kojima je kao mantra protiv straha od ljudi koji stvarno nešto znaju (za razliku od njih), u poprilično plitku svest urezana orvelijanska maksima "Ignorance is strength / U neznanju je moć".
Kako, ali zaista - kako je islednik O'Brajen mogao da zna šta je najveći strah Vinstona Smita, pa da mu u Sobi 101 na glavu okači kavez sa pacovima? Ne, nije mogao da mu čita misli, jer bi tako nešto bilo u dubokoj suprotnosti sa suštinom sistema koji O'Brajen predstavlja. Radi se o samom sistemu, koji obične ljude poput Smita sistematski navodi da se sami odaju o svemu što u sebi kriju, pritom ih ohrabrujući da to što pre i iskrenije učine - tim bolje po njih. Ministarstvo Istine je imalo na raspolaganju tridesetak godina (baš kao što je to slučaj sa današnjom Srbijom) da razvije sistem nadziranja i kontrole građana, koji je pored te svoje osnovne svrhe ispunjavao još jednu: ispiranje mozga pojedincu i njegovo utapanje u masu, besmisleno i beskonačno zaljubljenu u Vođu. Celo jedno društveno uređenje zasnovano na Stokholmskom sindromu.
Najbolje sredstvo za postizanje tog cilja, kroz ljudsku istoriju, bio je i ostao strah.

Charles Bukowski "Poem for nobody"

Hobsijanski strah od smrti, kao glavni pokretač društvenih (i individualnih) tokova, i naročito (podsvesan i užasavajuće snažan) strah od smrti usled gladi, podstiče sva društvena (i ne samo ta) zla ovog sveta. Čovek koji je večito gladan straha od smrti usled gladi, kada se jednom dokopa vlasti, bez ustezanja i izuzetka krene da halapljivo grabi sve više i više, u potpunosti gubeći samokritiku i samokontrolu. Takav vođa će stoprocentno odvesti društvo na stranputicu; istorija ne beleži niti jedan jedini drugačiji ishod takvog stanja.
On na taj način postaje strahoman - ovisnik o svojim i tuđim strahovima.
Takav čovek ima i konstantnu potrebu da sve oko sebe drži u stanju straha od smrti usled gladi, prisiljavajući ih da opstaju na minimumu resursa i ljudskog dostojanstva. Takvim robovima straha je dovoljno sve što im se potom ponudi - od bajatih sendviča u razdrndanim autobusima kojima predizborno špartaju širom naše zemlje ponosne, preko smanjenja penzija za 20% pa povećanja za 2%, dve flaše zejtina i tri sardine, zapošljavanja u "državnoj službi" u vreme licemerne zabrane istog, do trovanja ono malo preostalog razuma besramnim lažima koje se svakodnevno prolivaju iz naših malih... telekrana?
Da, Orvel nije mogao da predvidi brainwashing putem interneta, ali jeste predvideo video nadzor kroz svoje "telekrane" u domu svakog stanovnika Okeanije. Takav nadzor je danas apsolutno nemoguć bez interneta. Dakle, nedostajalo je još samo da imenuje tu mrežu putem koje Veliki Brat vidi sve. Već će se naći neko ko će "samo raditi svoj posao" i revnosno beležiti sve vaše tikove, običaje, navike.
I strahove, naravno.
Prvi korak u pobedi nad tim zlom predstavlja upravo suočavanje sa sopstvenim strahovanjima. Zaista, strah nije bolest, ali zašto jeste izbor kod toliko velikog broja ljudi?
Zato što im je razorena percepcija perspektive, poimanja boljeg i težnje ka istom, shvatanja da je pravo na bolji život apsolutno pravo svakog živog čoveka, baš kao i obaveza da to ne radi na štetu drugih. I baš smo kod ovog poslednjeg najtanji, jer je to najslabija karika na koju udaraju svi Gebelsi i O'brajeni ovog sveta. Dehumanizovani strahom, ljudi postaju bezosećajni i u potpunosti potiskuju osećaj empatije i solidarnosti sa drugima - a upravo taj osećaj predstavlja kohezionu silu koja ljudsko društvo čini različitim od termitnjaka, krda bivola ili oblaka skakavaca.


Prepušteni najdubljim strahovima od gubitka života (sopstvenog i sebi bližnjih) - prečesto u potpunosti neopravdanim, ljudi podležu mentalnim oboljenjima čiju glad ni kilotona bensedina i sličnih narodnih droga ne može da nasiti. Depresija, anksioznost, šizofrenija... sve su to tzv. F-bolesti koje pogađaju milione ljudi širom sveta, a tako je i u Srbiji u sve većoj meri - i to ne "od juče". Statistika Svetske zdravstvene organizacije kaže da 25% ljudske populacije ima neko iskustvo sa mentalnim oboljenjima; kako stoje stvari, u Srbiji ćemo biti srećni ako makar toliko ne bude imalo iskustva sa istim. Šanse za tako nešto su svakoga dana sve slabije.
Pojaviće se već neko, ko će se napraviti nevešt - ili blesav - pa pitati "a zašto je to tako"?
Zato što se bavljenjem simptomima ne leči uzrok. A uzrok je svima isuviše dobro poznat da bi i dalje okretali glavu od njega; pa opet, oni i dalje to čine i ne vide da time samo produžavaju sopstvenu a ne njegovu agoniju.
Ne radi se ovde o tamo nekom istorijski prolaznom i skoro beznačajnom Vučiću (i njemu sličnima, kojih je samo na prvi pogled bezbroj), već o našoj sklonosti da upravo takvima prepuštamo u ruke svoju i sudbinu drugih oko nas. A skloni smo zato što smo, uz pomoć straha, tako na(v)učeni.
To, što ste se preko Velike Partije negde "zaposlili" ili ogrebali sitnu kintu, smazali po koju mrvicu na beskonačnim "mitinzima podrške", ne rešava nijedan i ničiji problem - pa ni vaš. Samo ste ga privremeno odložili u fijoku sa prljavim čarapama i usranim gaćama, ormar sa kosturima i ostale prividne Zaborave, odakle će kad-tad ponovo izleteti i višestruko jače vas udariti u glavu. Da, ne tuđi, već upravo vaši problemi i strahovi.
Zastanite na trenutak svi, i oni "za" i oni "protiv" nekoga ili nečega, pa porazmislite o tome kakav bi vam bio život kada bi ste uspeli da pobedite neke od svojih najvećih strahova. Šta bi sve tada bio drugačije? Eto šanse - ne mora čak ni ovog dana ili časa, već bilo kog i bilo kada - da se suprotstavite svom strahu, prevaziđete ga i zgrabite život.

To počinje jednim malim i kratkim, ali zato neverovatno snažnim - NE.
Ne pristajem.

Građanski krug o strahu:


Monday, 9 October 2017

Internet protiv demokratije


Digitalizacija je razotkrila raskorak između demokratskog ideala i njegove praktične stvarnosti. Samo ono društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno, može se uspešno prilagoditi toj transformaciji.


Postajemo sve zreliji: Prošlo je već četiri godine kako je kroz 26. izdanje poznatog Dudenovog rečnika u nemački jezik zvanično uvrštena engleska reč - shitstorm (šitstorm). Iako se taj izraz još uvek nije primio među onima koji govore španski jezik, njegova upotreba postaje sve popularnija u Španiji baš kao i u ostalim delovima sveta. Šta bi taj shitstorm mogao da znači?
U engleskom jeziku, to je vulgarizam i odnosi se na neprijatnu i haotičnu situaciju, koja je u velikoj meri ili u potpunosti van kontrole. Najsličniji pojam u srpskom jeziku bi bio sranje. U nemačkom, međutim, iako je tuđica (reč pozajmljena iz drugog jezika) ona ima sasvim specifično značenje - odnosi se na iznenadnu provalu ogromne količine negativnih kritika i komentara na društvenim mrežama.
Definicija šitstorma glasi:
Situacija kada jedna grupa ljudi, bez ikakve vidljive potrebe za međusobnom koordinacijom, krene da vređa ili diskvalifikuje nekog drugog korisnika medija, javnu ličnost ili firmu zbog nečega što je taj nesrećnik rekao ili uradio na društvenim mrežama ili nekim drugim medijima. Kovanica je nastala kao antipod čuvenom brejnstormingu (kreativna "oluja ideja u mozgu"), za one koji umesto glavom misle guzicom.
Školski primer je reakcija na intervju španske glumice Paule Ečevarie za jedan internet portal koji se bavi selebriti (pod)kulturom: na nju se sručila lavina uvredljivih tvitova jer se neko našao pametan da je optuži kako se u pomenutom intervjuu ne zalaže dovoljno dobro za feminističku "stvar". Ima i manje glamuroznih primera šitstorminga: nakon što je nemački proizvođač deterdženata Pril pozvao javnost da uzme učešća u kreiranju jednog novog proizvoda te firme, tako što će ljudi na nagradni konkurs slati svoje ideje za slogan, podigla se bura nezadovoljstva učesnika nakon što je kompanija odbacila predlog koji je osvojio najviše glasova - "Bolji je ako ima ukus piletine" - smatrajući ga neozbiljnim. Pod pritiskom javnosti, Pril je lansirao seriju od 111 boca svog deterdženta sa odštampanom slikom razbesnelog čudovišta na njima, i razdelio ih na lutriji organizovanoj na Fejsbuku. Bolje je smejati se nego plakati, zar ne?
Naravno, jedan ovakav primer ne može biti reprezentativan za ceo društveni fenomen... osim kada to upravo jeste tako. Šitstorm predstavlja sve ono što je krenulo po zlu i naopakom prilikom digitalizacije javnosti. Postoje simptomi i širih tendencija, što nas neminovno dovodi do pitanja:


Može li internet uništiti demokratiju?

Postoje i druge manifestacije ovog problema kojima možemo potkrepiti ovu optužbu: dezintermedijacija, lažne vesti, post-faktualizam tj. post-istina (o kojoj će ovde tek biti reči), kriza tradicionalnih medija, sentimentalizacija. Put je sličan onom kod drugih komunikacionih tehnologija, od telegrafa do telefona, koje su takođe isprva bile pozdravljene kao korisna sredstva na strani demokratije koja najavljuju trajniji mir. Poenta leži u našoj težnji da poverujemo kako će lakša komunikacija dovesti do boljeg razumevanja. Stoga je razumljiva činjenica da najveće razočarenje u trenutno stanje stvari postoji među onima koji su najviše nada polagali upravo u debatnu moć novih medija. Džon Kin bez ustezanja govori o "medijskoj dekadenciji": to je surova i negostoljubiva realnost u kojoj su komunikacioni mediji u potpunosti posvećeni promovisanju međusobne netolerancije između različitih mišljenja i stavova, represiji uperenoj protiv javnosti koja treba da kontroliše vlast i uzgajanju slepog prihvatanja stvari "zdravo za gotovo".
Međutim, za one koji nikada nisu smatrali da bi digitalizacija mogla sa sobom da donese i boljitak demokratiji, situacija i nije tako očajna. To je tako, između ostalog, i zato što ne možemo za sve savremene bolesti društva optužiti digitalizaciju. Da li smo bas sasvim sigurni da je Tramp pobedio samo zato što ima nalog na Tviteru, da generacijski jaz razotkriven nakon Bregzita ne bi postojao bez Fejsbuka, ili da su u neka druga i davna vremena demokratije činjenice odnosile prevagu nad emocijama? Čak ni populizam, koji je nesumnjivo jak zbog direktnog odnosa koji harizmatični vođa uspostavlja sa svojim sledbenicima, uopšte ne predstavlja neki novi fenomen. Isto to se može reći i na račun neliberalnih društvenih težnji, neo-autoritarizma i krize nastale oko migranata. Koliko god nam se klimatske promene činile novim i iznenadnim, teško da Snepčet s tim ima neke veze. Dakle, internet nije kriv za sve što se događa demokratskim društvima.
Drugi razlog za oprez predstavlja uvek prisutna napomena da ne treba brkati celinu sa njenim jednim delom, odnosno, digitalizaciju i društvene mreže. Uticaj interneta na demokratiju se ne završava sa načinima vođenja javnih razgovora. Ovde moramo takođe spomenuti i smanjenje troškova saradnje u raznim poslovima, što olakšava stvaranje neke organizacije, priključenje nekom pokretu ili učestvovanje u nekoj javnoj kampanji. To jeste dovelo do porasta učešća ljudi u politici, koliko god to na mahove izgledalo površno, uključujući i grupe koje su ranije imale odbojan stav prema tome (poput mladih ili pripadnika etničkih manjina). Informacije su postale daleko dostupnije, uključujući i podatke koje dobijamo od organa vlasti. Za one koji su politički aktivni, danas je sve mnogo lakše - gde god da se nalaze.



Razumevanje "digitalne razlike"

Možemo reći da transformacija javne sfere prouzrokovana procesom digitalizacije predstavlja razlog za zabrinutost, zbog uticaja na demokratiju koji se ne mogu prenebreći, shodno ključnoj ulozi koju im je javnost dodelila. Đovani Sartori je smatrao da pozivanje na javno mnenje u predstavničkim sistemima služi kao sredstvo popunjavanja vakuuma koji nastaje kada građani biraju svoje predstavnike; putem javnog mnenja suvereni građani nešto poručuju, koristeći ga kao kanal kojim vrše određeni uticaj na izabranu vlast. Liberalna demokratija ne postoji bez javnog mnenja, niti javno mnenje može da postoji bez liberalne demokratije, jer ona stvara uslove neophodne za kreiranje javnog mnenja. Međutim, iako je regulativni ideal javnog mnenja (koga je u velikoj meri formulisao nemački filozof Jirgen Habermas) sugeriše ubedljivost u razmeni argumenata između racionalnih građana, stvarnost je drugačija - jednostavno, tu ne možemo očekivati javni govor koji je prefinjen. Postoji razlog zašto je to stav a ne znanje: za većinu građana, politika predstavlja marginalnu oblast u kojoj oni retko traže informacije koje su im potrebne. Povrh svega, pokazalo se da emocije imaju uticaj na našu percepciju i donošenje odluka u daleko većoj meri nego što se to očekivalo.
U tome leži razlog zašto imamo predstavničku umesto direktne demokratije: javno mnenje vrši uticaj na vlast, ali ne donosi odluke umesto nje. Međutim, jasno je da postoji korelacija između kvaliteta javnog mnenja i kvaliteta demokratije. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer način na koji u javnosti govorimo o zajedničkim problemima utiče na to kako ćemo se prema njima odnositi. Iz ovoga se može zaključiti sledeće: digitalno remećenje je od najvećeg značaja za demokratiju.
Dakle, šta se tu dogodilo? Od čega se sastoji fenomen, koji je Rasel Nojman nazvao "digitalna razlika"? Šta se to promenilo, tako da se sada skoro sve iznova menja?
Za početak, internet i pametni telefoni su svakog pojedinca pretvorili u nekoga ko istovremeno i produkuje i konzumira onlajn sadržaje (postaje potencijalni "prosumer" tj. prozument). Manuel Kastels je to zgodno opisao, da smo od masovne komunikacije skliznuli u masovnu samokomunikaciju: iz vertikalne strukture u horizontalnu ravan. Ili, ukoliko sledimo Nojmanovu metaforu, možemo reći da smo prešli iz strukture zasnovane na pritisku "odozgo" u jednu drugu, u kojoj poruke "izviru" odozdo. Tu postoje brojni načini angažovanja korisnika: pisanjem na društvenim mrežama, pravljenjem blogova, učešćem na digitalnim forumima, komentarisanjem vesti na vebsajtovima tradicionalnih medija, priključenjem nekom od bezbroj projekata nastalih u osvit novih medija (od ultradesničarskog BrajtBarta do Vajsa namenjenog mladima, preko sajtova senzacionalističkih "vesti" poput španskog OK Diario, da ne spominjemo silesiju specijalizovanih sajtova o filmovima, stripovima, insektima, lovu...), deljenjem raznih sadržaja sa drugima preko četova i društvenih mreža...
Nekada je imalo smisla govoriti o dijalogu između tradicionalnih medija i njihovih korisnika; danas smo se upleli u "poliloge" u kojima se konverzacije međusobno ukrštaju i preklapaju, ali takođe mogu teći i paralelno bez ikakvih dodirnih tačaka. Podsetimo se slika salonskih rasprava iz doba Prosvetiteljstva kako bi smo lakše objasnili promene do kojih je došlo u javnoj sferi, što ukazuje na to da smo se možda vratili u neko prošlo vreme u kome je fragmentacija bila dominantna karakteristika. Došlo je do poremećaja u konverzaciji. Međutim, nikada nije postojala samo jedna javna sfera, već mnoštvo njih; Tim Vu je objasnio trenutno stanje disperzije na primeru pojave kablovske televizije, koja je po prvi put stvorila tematske kanale koji su se nadmetali u privlačenju pažnje gledalaca, pritom potencijalno sužavajući opseg sveta koji svi dele. Otprilike u isto vreme, 1971. godine, ekonomista Herbert Sajmon je formulisao ideju koja je danas u potpunosti realizovana - da "bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje". I što je više tako, to će nasilnije i okrutnije biti nadmetanje oko toga ko će prigrabiti tu pažnju, što se da videti u sve većem senzacionalizmu po naslovima čak i kod novina koje slove za ozbiljne.



Naravno, ne treba ni preterivati. Svako ko je iskusio razliku između gledanja filma po programskoj šemi nekog od glavnih TV kanala i gledanju DVD-ja po sopstvenom izboru, zna da nam simultana priroda savremenih medija pruža i jedan emocionalni bonus. To se jasno vidi u parazitskoj prirodi društvenih mreža, čiji korisnici troše silno vreme na komentarisanje nekog incidentnog ili medijskog događaja koji se oflajn desio, van te virtuelne stvarnosti. Žaljenja su vredni oni jadnici koji nisu gledali najnoviju seriju na HBO! Digitalizacija nije samo promenila način na koji se informišemo ili učestvujemo u javnim raspravama, ona je takođe izmenila i način na koji se odnosimo prema stvarnosti. Rodžer Silverstoun je napisao da svi živimo u jednom "medijapolisu", mestu gde se mediji prepliću sa našim načinima poimanja, postojanja i delanja, koji pritom nije zamenio svet stvarnih životnih iskustava. Mark Djuz na to dodaje da mi danas ne živimo sa medijima, već u medijima. U stvari, postali smo zavisni od njih: njihovo simultano prisustvo stvara jedno stanje neizvesnosti koje nas prisiljava da stalno budemo u kontaktu sa digitalnim tokovima. Kako možemo isplivati iz te struje?
Da li smo otišli korak dalje od zatupljenosti Hakslijevog "Vrlog novog sveta"?
Ta mogućnost neposrednog učešća takođe dovodi do iskrivljenog poimanja šta to uopšte znači biti informisan, pošto su danas svi - bez izuzetka - ubeđeni da jesu informisani. Problem je u tome što moramo biti veoma oprezni sa korišćenjem tog "mi" u današnje doba. Demografska struktura zapadnih društava proizvela je, prirodnim putem, jaz između onih koji su umreženi i onih koji nisu. Ili onih koji jesu ali u manjoj meri: razgovarati sa unucima preko Skajpa nije isto što i pratiti ih šta rade na Tviteru. Na poslednjim američkim izborima, na primer, televizija je još uvek bila medijska forma koja je najšire bila korišćena kao sredstvo informisanja (24% za TV, u odnosu na 14% u korist društvenih mreža). Nasuprot tome, glasaču posvećenom samo svom "moralnom plemenu" društvene mreže su postale uobičajeni instrument političkog delovanja, što im dodatno omogućava uspostavljanje direktnog odnosa sa relevantnim političkim liderom. Po Kornelu Sendvosu, taj odnos je počeo da liči na onaj kod obožavalaca (fanova); stvorena je jedna vrsta privrženosti bazirana na identitetu koja obnavlja plebiscitarnu prirodu savremene politike, koja se najjasnije manifestuje u različitim izlivima populizma. Kao posledica toga pojavili su se "politički fanovi", čime je potvrđen jedan novi kvalitet politike - ona je postala vid masovne zabave. Doduše, postoji još jedan način tumačenja ovog fenomena, koji po Hani Arent ističe ideju "javnog veselja" - njega doživljavaju oni koji su posvećeni bilo kom obliku kolektivnog delovanja. Naravno, ove dve realnosti koegzistiraju, s obzirom da digitalizacija ne stvara homogene ishode već mnoštvo posledica. 



Nedostaci digitalizacije


Medijatizacija naših društava podstiče podređenost demokratije zakonu najvećih brojeva. U digitalizovanoj javnoj sferi vodi se rat mišljenja, i oni koji uspeju da nametnu svoje - bez obzira da li definišu patrijarhat, ocenjuju špansku tranziciju u demokratiju, ili pojašnjavaju ekonomsku krizu - stiču politički kapital koji se može prevesti u broj glasova ili uticaj. Percepcija je kruna svega. Shodno tome, negativni uticaji (koje društvene mreže mogu imati na javnu diskusiju) jesu bitni upravo zbog nivoa tih uticaja: ukoliko deset komšija veruje u lažnu vest, to i nije toliko važno; ukoliko deset miliona njih poveruje, onda je to nešto sasvim drugo. U širem smislu, ti efekti su sledeći:
  1. Balkanizacija: težnja za konzumiranjem vesti koje su prethodno oblikovane u skladu sa već postojećim političkim preferencama. Građani tu obitavaju u kognitivnim mehurovima u kojima konzumiraju određene informacije, povezani sa drugim ljudima sa kojima su već uskladili svoja uverenja. Ovakva komunikaciona struktura će kao posledicu imati ojačanu prirodnu težnju pojedinaca za moralnim tribalizmom, ili podsvesnu privrženost sopstvenoj grupi.
  2. Post-faktualizam ili post-istina: tendencija slabljenja moći ubeđivanja činjenica u poređenju sa emocijama i verovanjima, koje tako postaju jači element u determinisanju političkih odluka koje pojedinci donose. Algoritmi koje koriste glavni agregatori vesti, od Gugla do Fejsbuka, osnažuju ovaj efekat davanjem prioriteta našoj izloženosti informacijama koje potiču od medija ili drugih pojedinaca, a koje se poklapaju sa našim afinitetima. Ta konfirmativna pristrasnost, zbog koje se osećamo dobro kada pročitamo nešto sa čime se već slažemo, tada ima najviše efekta.
  3. Lažne vesti ("konspiracionizam"): horizontalna priroda digitalnih komunikacija olakšava cirkulaciju lažnih vesti i teorija zavera, koje se šire (bez ikakvog filtera ili provere) među povezanim pojedincima ili grupama koji dele isti sistem uverenja ili izbornih prioriteta.
  4. Post-cenzura: neregulisano ograničavanje slobode izražavanja do koga dolazi zbog agresije koju ispoljavaju mnogi korisnici društvenih mreža, što potom utiče na spontano gušenje stavova sa kojima se oni ne slažu. Bjung Čun Hal je to nazvao "demokratijom roja". Iako to nije cenzura u najstrožijem smislu reči, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je samo državni organi mogu sprovesti, ovaj manjak civilizovanog ponašanja de fakto ograničava slobodu govora i pretvara društvene mreže u carstvo onih koji su najviše uzbuđeni.
  5. Dezintermedijacija: sunovrat institucija koje su nekada kontrolisale ili filtrirale informacije koje dolaze do građana na horizontalnom nivou masovne komunikacije, od političkih partija do kulinarskih kritičara. Tradicionalni medijatori se povlače pred novim vidovima odnosa između građana i političkih lidera, što se lepo da videti na Trampovom slučaju, ili između građana i sunarodnika (bez obzira da li se radi o vedetama sa Tvitera, blogerima ili komentatorima koji naširoko dele svoje stavove po ad hok platformama). Ovaj nedostatak intermedijacije se takođe uočava u kritikama sačinjenim od reprezentativnih mehanizama i sa njima povezanim pozivima na direktnije učešće putem parlamentarnih ili plebiscitarnih procedura.
  6. Izborna personalizacija: obrnuti ekvivalent "Dnevni Ja" (Daily Me) konceptu, po kome bi Nikolas Negroponte svakom čitaocu omogućio da sam određuje količinu i karakter vesti koje bi dnevno konzumirao, izborni stratezi su koristili velike količine podataka i digitalne komunikacije kako bi personalizovali poruke usmerene ka određenim socijalnim grupama (samohrane majke, nezaposlena razvedena lica, urbani hipsteri). Ovo ističe fragmentaciju društvenog tkanja, koja izgleda postaje zaštitni znak demokratije digitalnog doba.
Treba uvažiti činjenicu, kao što to predlaže Oksfordski institut za internet, da društvene mreže nisu samo izvor informacija već postaju i nova struktura za političko obraćanje. To su tehnologije koje podstiču naše najjače tribalne instinkte, smanjujući diverzitet mišljenja na nivo samo onih koja nam stoje "pred nosem", time olakšavajući "selektivno izlaganje" samo onim vestima i stavovima koji se uklapaju u naše okvire. Sa te tačke gledišta, internet bi mogao da predstavlja pretnju liberalnoj demokratiji kroz svoju sposobnost da promeni javno mnenje po pitanju opšteg zdravlja, oko koga svaki predstavnički režim kreira sopstveni opstanak. Najgora je kombinacija ovog kvarenja sa podrivanjem legitimiteta posredničkih institucija i nepoverenja u same predstavničke mehanizme.




Video nije ubio radio zvezdu

I pored svega do sad izrečenog, bilo bi preuranjeno prepustiti se pesimizmu. Lažne vesti i teorije zavere su oduvek postojale, mnoge od njih su poticale iz anonimnih izvora, kružile su manjom brzinom ali su imale istu težinu. Pored toga, nije jasno ni da li digitalni konzumenti vesti sebe smatraju više izolovanim od tradicionalnih, s obzirom na količinu slučajnih kontakata sa informacijama i stavovima sa kojima se ne slažu, a koje im internet omogućava. Takođe, iako struktura digitalnih komunikacija može osnažiti agresivnu polarizaciju, to se ipak može objasniti i potrebama samih partija da se međusobno diferenciraju u kontekstu konvergencije oko političkog centra. Po pitanju personalizovane propagande, stvari ne treba preuveličavati: kako je to neko napisao u časopisu Ekonomist, svako koga je onlajn proganjao duh mašine za pranje veša koju je već kupio prethodne sedmice, zna da će Velikom Bratu još uvek trebati puno vremena da dođe.

Da li je, onda, demokratija u celini zapala u krizu indukovanu digitalnom revolucijom, ili se to odnosi samo na određene tipove demokratije povezane sa klasičnim modelom javnog mnenja? Drugim rečima, da li javno mnenje podseća na starogrčku Agoru koju smo idealizovali, ili na gradski trg prepun kakofonije i siledžija? Davide Panađa smatra da hiperracionalnost povezana sa Habermasom ima malo veze sa demokratskom stvarnošću koja je po definiciji bučna, emotivna i konfliktna. Možda je digitalizacija samo razotkrila raskorak koji postoji između demokratskog ideala i njegove praktične realnosti, koji je takođe, prirodno, raskorak između idealnog i stvarnog građanina; to je podjednako i onaj vidljivi raskorak između racionalnog promišljanja o javnom dobru i vrste komunikacije među ljudima koja po prirodi stvari uključuje identitete i interesovanja različitih društvenih grupa.
O, kakvog li razočarenja!

Pa ipak, iz svega izrečenog se ne može zaključiti da je liberalna demokratija ugrožena, ili je na putu da bude zamenjena nečim drugim. Pre bi se reklo da će tekuće transformacije zapravo potvrditi njenu vrednost, makar na teorijskom nivou, da trenutno nema boljeg političkog sistema za okršaj sa suparničkim konceptima oko toga šta je dobro, za nadmetanje među emocijama nabijenim identitetima ili sa sve većom dezorganizacijom u vođenju javnih debata. Samo se društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno može uspešno prilagoditi ovim novim pojavama, čak i onda kada je potrebno više vremena da se na njih privikne. Dopustimo sebi, onda, da sledimo primer Prila koji je pronašao način kako da se izvuče iz sopstvenog šitstorma: odgovorimo na njega dozom dobrog humora.




Umesto zaključka:

Može li demokratija preživeti internet?


Tokom poslednjih godina, raspoloživi memorijski kapaciteti i snaga procesora su drastično porasli. Takođe je sve veći i deo naših života koji počiva na internetu. Vlade su počele da koriste tu tehnologiju za nadzor ali i manipulisanje građanima.
Bezbednost je uvek navedena kao razlog za nadzor. Postoje ljudi koji mogu da učine opasne stvari, zbog čega vladine službe moraju da otkriju njihove aktivnosti kako bi ih sprečile. Problem je u šta se to smatra opasnom aktivnošću koju treba sprečiti ili suzbiti, pa se tako sve svodi na njenu definiciju. Kada, na primer, jednom upotrebimo neku tehnologiju za otkrivanje terorista, ta ista tehnologija može kasnije biti (zlo)upotrebljena za progon disidenata ili bilo koje osobe sa osobinama koje vlast želi da suzbije ili iskoreni - bez obzira da li su one rasne, političke, verske ili bilo koje druge. Dakle, to nije - kako smo mislili - bezbednosna tehnologija, već tehnologija moći. Poenta nije u tome kako "dobri ljudi nemaju šta da kriju". Problem je u tome što vlast može da redefiniše ko su dobri a ko loši ljudi, shodno svojim potrebama. Dakle, postaje promenljiva definicija neke informacije koju bi ste vi radije voleli da sakrijete. Tehnologija je u potpunosti neutralna po tom pitanju. U demokratiji, pretpostavka je da se moć vlasti kontroliše jednim sistemom provera i uravnoteženja. Uvođenjem pomenutih tehnologija za nadzor, ravnoteža u kontroli moći se udaljava od javnosti. Ukoliko vlast dođe u posed takvih sredstava, sve je veća verovatnoća da će demokratija skliznuti u diktaturu.
Od skora znamo da postoji i mogućnost manipulacije i propagande putem interneta. S obzirom da se sve više naših aktivnosti obavlja onlajn a internet postaje naš glavni sistem za dobavljanje informacija, moguće je tim putem podmetnuti određene informacije u cilju manipulisanja javnim mnenjem. U biznisu se to radi sve vreme, ali ako vlasti u demokratskim državama krenu da isto rade, to će potkopati same temelje demokratije. Na kraju ćemo završiti u "navođenoj demokratiji" koja je demokratska samo formalno, dok suštinski predstavlja jednu suptilnu formu diktature. U stvari, državna propaganda već manipuliše našim mišljenjem. Vlasti šire ideologiju po kojoj smo na udaru stravične pretnje terorizma. Nazovimo takvu ideologiju "terorizizam". Ono što treba shvatiti je činjenica da je pretnja terorizma daleko manja nego što se prikazuje i ne može služiti kao izgovor za ograničavanje ili čak uskraćivanje osnovnih građanskih prava. Statistički podaci nam govore da se terorizam kotira veoma nisko na listi bitnih uzroka smrti. Veća je verovatnoća da ćete stradati od posledica ispijanja ledene limunade nego od terorističkog napada, pa su stoga proizvođači osvežavajućih napitaka daleko opasniji od bilo koje terorističke organizacije. Naravno, statistički gledano. Ukoliko želimo da sačuvamo svoju slobodu, jednostavno ćemo morati da živimo sa određenim stepenom nesigurnosti. Kada jednom izgubite slobodu, tada više neće biti ni sigurnosti.
Demokratija može da preživi samo ako se suprotstavimo ovoj pretnji. U demokratskim društvima (što takođe važi i za ustavne monarhije), vlada pretpostavka da je narod pravi nosilac suverenosti. Treba se suprotstaviti određenim radnjama koje čine vlade i njihove agencije, ne samo zato što vaš privatni život nije njihova stvar, već zbog toga što njihovi potezi urušavaju vašu slobodu. Ono što vlasti - i ekonomski lobiji koji iza njih stoje - trenutno rade, jeste prikriveno otuđivanje moći iz ruku onih koji su stvarni nosioci suvereniteta. Od građana.
Jedini, i pravi naziv za to je: izdaja.


Saturday, 7 October 2017

Izbor više ne postoji


Tamara Skrozza
Mi,

građani i građanke
novinari i novinarke
mediji
organizacije civilnog društva


ŽELIMO da prestane političko, fizičko i finansijsko ugnjetavanje medija; da se zaustave napadi na sve one koji se usude da slobodno govore i misle; da se novinarima omogući da se svojim poslom bave profesionalno, odgovorno i pošteno, bez urušavanja njihove slobode i egzistencije.
HOĆEMO medijsku i javnu scenu na kojoj se poštuju Ustav, zakoni i ljudska prava – na kojoj nema s jedne strane podobnih i privilegovanih, a s druge nepodobnih, nepoželjnih i progonjenih; na kojoj su ljudi ravnopravni, bez obzira na političko i bilo koje drugo opredeljenje.
TRAŽIMO da nam se omogući pravo da radimo, govorimo i mislimo; da nam se ne ugrožava bezbednost, pa i opstanak; da ne strepimo šta ćemo o sebi pročitati na naslovnim stranama režimskih medija, i kojim će nam se uvredama obratiti ovaj ili onaj državni funkcioner ili stranka.
U interesu je javnosti, svakog građanina i građanke ove države da budu pravovremeno, tačno i nepristrasno informisani; da u medijima pronađu informacije koje ih se lično tiču, koje utiču na njihov život, a ne samo i isključivo poluistine, laži i politički dirigovane kampanje.
U interesu je Srbije da opstanu mediji koji se – uprkos svim pritiscima – i dalje trude da postavljaju pitanja, da istinito obaveštavaju, da istražuju, da se bave sudbinski važnim temama, da sagledavaju našu realnost bez ulepšavanja i propagande.
Sve to dovedeno je pod znak pitanja slobodnim tumačenjem i nepoštovanjem medijskih i drugih zakona, primenom selektivne pravde koja pogađa samo one koji se ogreše o vlast, sve različitijim formama političkog i državnog nasilja nad medijima.
Srbija u kojoj vlada medijski mrak nije slobodna i demokratska država, nije država koja poštuje evropske i međunarodne konvencije, nije država po meri čoveka.
Izbor više ne postoji.
Danas je sramota zaćutati, pognuti glavu i čekati da sve ovo nekako prođe.
I zato danas govorimo.
Za slobodu medija!

Beograd
5. oktobra 2017.


Friday, 6 October 2017

O ulozi cenzure



U cenzuru svi verujemo.
Ponekad.
Naravno, to danas predstavlja veoma nepopularno gledište; cenzura deluje kao da je samo za one koji imaju ograničene i odbranaške stavove, to je neprijatelj teškom mukom zadobijene slobode sopstvenog izražavanja bez tuđeg mešanja. Ljudi uglavnom povezuju cenzuru sa spaljivanjem knjiga, političkom represijom i netolerancijom od strane neznalica. Herojski događaji koji su okončali eru cenzurisanja u Evropi kao da to potvrđuju. Na primer, cenzura Didroove "Enciklopedije" 1752. je zapravo bila samo priglupi napad Crkve na jedan sofisticirani i za sve duboko koristan intelektualni projekat. Zabrana Lorensove knjige "Ljubavnik ledi Četerli" je predstavljala podjednako idiotski potez. Kada su izdavača knjige (Penguin Books) izveli pred sud 1960. po stavkama britanskog "Zakona o sprečavanju objavljivanja razvrata u javnosti", tužilaštvo je delovalo aljkavo i nejasno, dok je odbrana odisala strašću i inteligencijom. U istoriji cenzure, uvek se činilo da je proganjano ono što ima stvarnu vrednost (duboko, iskreno i istinito), a da onaj ko pokušava da cenzuriše deluje podlo, korumpirano i apsurdno.

Cenzori su ispali budale: zabrana "Ledi Četerli"

Možda to i nije baš uvek tako. Možda, recimo možda, je ta faza (gde je cenzurisani uvek "dobar" a cenzor uvek "loš"), barem u razvijenim zemljama, višestruko prevaziđena. Možda danas stvarna opasnost više ne leži u tome da su velike istine u opasnosti od represije malignih vlasti, već pre u opasnosti od davljenja u haosu koji stvaraju agresivni i nekontrolisani komercijalni interesi, da će nas preplaviti irelevantne, pohlepne, štetne i beskorisne trivijalnosti, da nećemo više biti u stanju da se usredsredimo na ono što je istinski važno i dobro.

 
Sloboda izražavanja ili smaranje?

Ključni argument onih koji danas napadaju "cenzuru" jeste tvrdnja kako svi treba da sve vreme čuju sve poruke. Da li je baš tako? Da li, na primer, baš svi moraju da čuju poruku o tome koji parfem treba kupiti tokom šetnje obalom Sene u srcu Pariza?

Reklama za parfem, na fasadi muzeja D'Orsej u Parizu (2011)

Ova Šanelova reklama zaista deluje depresivno na ljudski duh - velikih je dimenzija, istaknuta na upadljivom i ekskluzivnom mestu, a sve to podstiče jednu slabost koju svako od nas mora da u sebi prevaziđe: našu težnju da rado skliznemo u zabavu koja odvraća pažnju od suštine (O.Haksli), narcisoidnost i beskorisnu potrošnju (čitaj: kupovinu). I tako, ispada da ova reklama nenamerno podržava ono najgore u nama.
Poruka je sledeća: stvari koje nas odvlače od naših istinskih potencijala ne treba da nam non-stop paradiraju pred nosevima, očekujuči da im se divimo, u svakoj prilici (u autobusu, avionu, na ulici...) Što se tiče muzeja D'Orsej, cenzura bi zapravo značila brigu da javni prostor odražava - i tako zadovoljava i podržava - bolju stranu naše prirode.
Cenzurisanje neprikladnog bilborda na fasadi neke nama drage zgrade možda i nije toliko kontroverzno. Međutim, ovaj primer ukazuje na neke od osnovnih principa koji se mogu primeniti u takvim slučajevima.
Takve beskorisne reklame možete uočiti na brojnim mestima.

Znamo da ljudi umeju da budu ovakvi, ali od kakve je pomoći da to stalno gledamo u javnosti?

Uzmimo televiziju kao još jedan primer. TV programi su odavno cenzurisani kada su u pitanju nasilje i seks - široko je prihvaćen stav da je to prihvatljivo, pa čak i poželjno ograničenje slobode. Svi mi dobro znamo da su ekstremne slike veoma lako dostupne na drugim mestima ukoliko neko smatra da mu baš tako nešto treba; sa druge strane, postoji značajna razlika između onoga što ljudi rade u svojoj privatnosti i onoga što je manje ili više prihvatljivo u programu koji se emituje "u javnosti". Međutim, ono što služi kao rezon za cenzurisanje previše eksplicitnih ili nasilnih slika, u stvarnosti ima primenu daleko širu od te dve uobičajene kategorije. Problem u osnovi nije vezan samo za seks i nasilje, zbog čega je stvarna briga zapravo sprečiti paradu scena koje su ponižavajuće za ljudsko dostojanstvo, kakolično tako i kolektivno. Upravo te i takve scene nam na sraman način pokazuju tamnu stranu ljudske prirode.
Cenzua nije nužno neophodna kako bi se onemogućila prezentacija takovog materijala u javnosti. Ono na čemu se insistira je privatni i lični karakter nečijeg interesovanja, i služi da tako nešto ne dobije odobrenje za javno prikazivanje. Najpodmukliji programi i reklame su oni čiji su autori ubeđeni u njihovu vrednost, iako su zapravo zapanjujuće nedostojni spomena.
U demokratskim, tržišno orijentisanim društvima, kultura javnosti je veoma važna. Ona usmerava naše kolektivne ideje o tome šta je vredno divljenja a šta šokantno, šta se smatra normalnim a šta ne. Ona stvara jedno zajedničko poimanje statusa. Sve javne stvari oblikuju naše pojedinačne živote, a imaju uticaj i na politiku i ekonomiju.
Cenzurisanje neprikladnih poruka je zaslužilo da ne bude smatrano samo za sredstvo neprosvećenog suzbijanja velikih ideja, već da to ponekad predstavlja i iskren korak u pravcu boljitka pojedinca i društva u celini.
***
Ko posle 5. oktobra 2000. nije umeo, hteo ili smeo (potpuno svejedno, shodno aktuelnim posledicama) da preventivno diskriminiše roze i slične bljuvotine (za šta je postojalo puno više načina od puke zabrane), a neki su bogme i proarlaukali uz roze klavir vrlo brzo nakon tog datuma, taj danas kuka o tim istim roze i sličnim bljuvotinama kojih nam je preko glave u svim sferama života - ne samo u medijima, već podebelo i u politici i ekonomiji. Slučaj prvog petooktobarskog Dnevnika u pola osam, kada su kao muzička pozadina tokom čitanja najvažnijih vesti išle numere Gang Of Four i Laibach, danas izgleda smešan i besmislen iz roze perspektive aktuelnog medijskog i svakog drugog mraka. To, naravno, nije tako, ali kreiranje javne svesti i kulture koje je praktikovano svih ovih godina - i to ne samo od strane aktuelnog kradikalskog režima, već i od Miloševićevog, Koštunjavog i Tadićevog pre njih - gde su bljuvotine poželjne a slobodna i kritična javna reč proglašena za nešto što ugrožava nacionalni interes, neminovno dovodi do erozije ne samo kulture javnosti već i društva u celini.
Dovodi i do toga da takvo stanje postane jedino poželjno i prihvaćeno od strane masa, mozgova ispranih roze varikinom i centrifugiranih krvavo-crnim dezinformerom.


Cenzura je kada na javnim nacifrekventnim medijima ne možeš čuti ni reč kritike upućenu Mahnitom Vođi. Cenzura je i kada od pink-kanalizacije ne možeš ništa drugo da vidiš i čuješ oko sebe, a sve više ni u sebi. Državni kriminal je kada klika na vlasti i roze dobošari od te cenzure imaju ogromnu finansijsku korist.
Pozitivna cenzura je kada u silnim farmama, parovima i neparovima, maloj i velikoj braći, zadrugama i ostalim kuplerajima prepoznaš i jasno definišeš nasilje i pornografiju (ne samo seksualnu, već i društvenu), diskriminaciju i degradaciju ljudskosti, pa lepo toj i takvoj televiziji oduzmeš ionako nezakonito dodeljenu nacionalnu frekvencu. Njen program onda, po prirodi stvari, ne biva zabranjen ali sklizne u oblast slobode privatnog izbora šta će ko da gleda i za to pošteno plati (baš kao što je slučaj sa ostalim porno TV kanalima). Pa onda lepo finansijski pukne, kako i treba, jer ovaj narod ne voli da plaća gvirenje u tuđe gaće; ovde se to takoreć smatra jednim od nacionalnih sportova, koji se takođe može upražnjavati na poljančetu isto kao i jurcanje za naduvanom svinjskom bešikom i njenim klonovima.
Isto je i sa tariguzima, poznatim kao "štampani mediji": na prvu objavljenu naslovnicu sa slikom maloletnog deteta, nečijeg leša, gole plastifukse u raznoraznim pozama sa časova anatomije, naslovima punim uvreda i govora mržnje, država reaguje primenom zakonske obaveze da takva novina od tog momenta mora ubuduće (o trošku izdavača, naravno) biti upakovana u poluprovidnu plastičnu kesu i na kioscima ne sme da se nalazi u nivou očiju maloletnog deteta (praksa poznata iz vremena zlog socijalizma u SFRJ, preuzeta sa takođe zlog kapitalističkog Zapada). Da, to se svakako odnosi i na one dnevne novine koje slobodno možete ubrojati u sredstva za vođenje biološkog rata.
Moliću fino, nema zabrane al' nema ni bljuvotina u javnom prostoru. A kada one nestanu iz medija, nestaće i u politici: postaće podjednako neisplative, jer više neće biti "za džabe". Obično je to tako kada sve, pa i politiku, svedeš na prosto i prostačko gvirenje u tuđe gaće.
Kad-tad odatle nešto izleti, pa istera oko onom što gviri.
A i još po nešto, pride.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...