Monday, 11 December 2017

Divlje palme


Lideru JS Draganu Markoviću Palmi večeras je uručeno priznanje "Najevropljanin", koje tradicionalno dodeljuje Prva evropska kuća u Beogradu.
"Za mene je porodica stub svega, a porodicu ne mogu da čine dva muškarca. To što su moji stavovi takvi, to je zato što mi je život takav. Ja se zalažem za evropske ekonomske vrednosti i poštovanje srpske pravoslavne vere i tradicije", ističe Palma, koji će priznanje "Najevropljanin" dobiti za razvoj lokalne samouprave.


U znak sveopšte narodne radosti & veselja zbog ovog priznanja, lokalne vlasti u Jagodini su odmah redizajnirale novogodišnju uličnu rasvetu.
U ispravnom smeru, činiš voliko.

Mravoklopi & Kacigari


("Sl. glasnik RS", br. 101/2005 i 91/2015)

Član 4
Pojedini izrazi koji se koriste u ovom zakonu imaju sledeće značenje:
9) Sredstvo i oprema za ličnu zaštitu na radu jeste odeća, obuća, pomoćne naprave i uređaji koji služe za sprečavanje povreda na radu, profesionalnih oboljenja, bolesti u vezi sa radom i drugih štetnih posledica po zdravlje zaposlenog;

Kacigari i mravoklopi: a odeća, obuća itd?

Član 5
Pravo na bezbednost i zdravlje na radu imaju:
1) zaposleni;
2) učenici i studenti kada se nalaze na obaveznom proizvodnom radu, profesionalnoj praksi ili praktičnoj nastavi (radionice, ekonomije, kabineti, laboratorije i dr.);
3) lica koja se nalaze na stručnom osposobljavanju, prekvalifikaciji ili dokvalifikaciji;
4) lica na profesionalnoj rehabilitaciji;
5) lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora dok rade u privrednoj jedinici zavoda za izvršenje kazne zatvora (radionice, gradilišta i sl.) i na drugom mestu rada;
6) lica na dobrovoljnim i javnim radovima organizovanim u opštem interesu, radnim akcijama i takmičenjima u vezi sa radom;
7) lica koja se zateknu u radnoj okolini radi obavljanja određenih poslova, ako je o njihovom prisustvu upoznat poslodavac.

Kacigari i raskacigovani mravoklopi: zaposleni, učenici, rehabilitacija, kazna, zatečeni...

Član 15
Poslodavac je dužan da:
5) obezbedi zaposlenima korišćenje sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu;

Član 17
Poslodavac je dužan da zaposlenom izda na upotrebu sredstvo i/ili opremu za ličnu zaštitu na radu, u skladu sa aktom o proceni rizika.

Član 20
Poslodavac je dužan da preduzme mere za sprečavanje pristupa u krug objekta ili u područje gradilišta licima i sredstvima saobraćaja koja nemaju osnova da se nalaze u njima.

Pravi mravoklopi i pravi kacigari: onesposobljeni i osposobljeni

Član 27
Poslodavac je dužan da izvrši osposobljavanje zaposlenog za bezbedan i zdrav rad kod zasnivanja radnog odnosa, odnosno drugog radnog angažovanja, premeštaja na druge poslove, prilikom uvođenja nove tehnologije ili novih sredstava za rad ili promene opreme za rad, kao i kod promene procesa rada koji može prouzrokovati promenu mera za bezbedan i zdrav rad.
Poslodavac je dužan da zaposlenog u toku osposobljavanja za bezbedan i zdrav rad upozna sa svim vrstama rizika na poslovima na koje ga određuje i o konkretnim merama za bezbednost i zdravlje na radu u skladu sa aktom o proceni rizika.
Osposobljavanje iz stava 1. ovog člana poslodavac obezbeđuje u toku radnog vremena, a troškovi osposobljavanja ne mogu biti na teret zaposlenog.
Osposobljavanje za bezbedan i zdrav rad zaposlenog mora da bude prilagođeno specifičnostima njegovog radnog mesta i sprovodi se po programu, čiji sadržaj poslodavac mora, kada je to potrebno, da obnavlja i menja.
Ako poslodavac odredi zaposlenom da istovremeno obavlja poslove na dva ili više radnih mesta, dužan je da zaposlenog osposobi za bezbedan i zdrav rad na svakom od radnih mesta.

Član 31
Poslodavac je dužan što je moguće pre da svako lice, koje se po bilo kom osnovu nalazi u radnoj okolini, upozori na opasna mesta ili na štetnosti po zdravlje koje se javljaju u tehnološkom procesu, odnosno na mere bezbednosti koje mora da primeni, i da ga usmeri na bezbedne zone za kretanje.
Poslodavac je dužan da vidno obeleži i istakne oznake za bezbednost i/ili zdravlje radi obaveštavanja i informisanja zaposlenih o rizicima u tehnološkom procesu, pravcima kretanja i dozvoljenim mestima zadržavanja kao i o merama za sprečavanje ili otklanjanje rizika.
Poslodavac je dužan da obezbedi da pristup radnom mestu u radnoj okolini, na kome preti neposredna opasnost od povređivanja ili zdravstvenih oštećenja (trovanja, gušenja, i sl.), imaju samo lica koja su osposobljena za bezbedan i zdrav rad, koja su dobila uputstva da prestanu da rade i/ili odmah napuste radno mesto i odu na bezbedno mesto, posebna uputstva za rad na takvom mestu i koja su snabdevena odgovarajućim sredstvima i opremom za ličnu zaštitu na radu.

Član 70
Novčanom kaznom od 600.000 do 800.000 dinara kazniće se za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica:
1) ako ne preduzme mere da spreči pristup u krug objekta ili u područje gradilišta neovlašćenim licima i sredstvima saobraćaja (član 20);
6) ako dozvoli pristup radnom mestu u radnoj okolini na kome preti neposredna opasnost od povređivanja ili zdravstvenih oštećenja, licima koja nisu osposobljena za bezbedan i zdrav rad, koja nisu dobila uputstva da prestanu da rade i/ili odmah napuste radno mesto i odu na bezbedno mesto, posebna uputstva za rad na takvim mestima ili koja nisu snabdevena odgovarajućim sredstvima i opremom za ličnu zaštitu na radu (član 31. stav 3)

Kacigarski selfi sa opremom (tek seldi raskacigovanje)

"Zaštitna kaciga (šlem) predstavlja omiljeni modni rekvizit političara i rukovodilaca kada se slikaju za TV ili novine, mada je upražnjavaju i prilikom obilaska gradilišta objekata visokogradnje. Manje iz razloga da im nešto ne padne na pamet, više zbog toga što hoće ponekad cigla ili komad alata da se omaknu s visine." (Rad i radni odnosi)
Članovi Zakona koji se odnose na osposobljavanje odnose se samo na zaposlene. Ostali su oslobođeni osposobljavanja, formalnog ili funkcionalnog - nebitno.
U stvari, oni zaista nose kacige da im slučajno pamet ne bi pala na pamet.
Empirijski dokazano.


Napomena:
Sve fotografije su sa "otvaranja" rekonstruisanog novosadskog Žeželjevog mosta u oktobru ove godine - al' samo za pešake (N1BKTV)

Sunday, 10 December 2017

10




Nekada je ovaj datum bio i dan Građanskog saveza Srbije, sve dok 2004. na taj isti dan 3/4 potpredsednika stranke (nakon Svilanovićeve ostavke koju kao da je jedva čekao da podnese "jer se ovde ne raspravlja o spajanju sa DS" - bio sam svedok te njegove nadasve bezobrazne izjave prilikom napuštanja sednice Glavnog odbora) nisu pokušali da ga preprodaju Tadićevim demokratama prelaskom u njihove redove - Gašo Knežević, Snežana Lakićević, Radmila Hrustanović + Dragor Hiber. I mnogi drugi širom Srbije.
Ostala je tada samo Nataša Mićić, koja je zatim sa Vesnom Pešić dovršila taj pazar u maju 2007. poklonivši ono što je preostalo jednoj bitangi, ime mu se ne spomenulo.
Na stranu "spoljni faktor", ali stranku su iznutra uništili stari članovi, isti oni koji su prvo neutralisali Nebojšu Popova, "Republiku", Vojina Dimitrijevića, Vesnu Rakić Vodinelić...
Prošlo je deset godina od kako je polupano zvono GSS-a.
Tu blaženu tišinu u Srbistanu niko i dalje ne remeti.
A i zašto bi?

4 majmuna srbistanske filozofije palanaštva

Iako Srbija ne razume prave razmere političke štete nastale uništenjem Građanskog saveza (kome čak nije bio dopušteno ni da pokuša da se transformiše i prilagodi okolnostima nakon 5. oktobra), baš kao što to onomad nije umela ni sa Savezom reformskih snaga Anta Markovića, još uvek ima pojedinaca koji znaju šta se i kako dešavalo, i razumeju šta ovom društvu nedostaje, kako u politici tako i u stvarnom životu - umesto ovog rijalitija, na koji smo naizgled doživotno osuđeni. Takvih još uvek ima, i mnogi od njih nikada nisu bili članovi pa čak ni simpatizeri GSS-a. Dok ima ljudi, nema mesta kuknjavi, posipanju pepelom, valjanju po blatu, setnim uzdisajima, lamentiranju i pozivanju na žal za mlados'Bitno je da loše stvari (i ljude) nikako ne treba zaboraviti, da nam se jednoga dana neke druge - a iste - iznova ne obiju o glavu.
Nikada nije kasno za drugi, treći nastavak ili sasvim novi početak.
Što reče Joe Strummer: "Without people you are nothing."
Zbog svega toga ovo nije deseta čitulja, već večiti manifest nemirenja sa zlom kojim smo okruženi.

Međunarodni dan borbe protiv korupcije



Korupcija je možda jedna od najvećih tragedija ljudskog društva jer se neprestano dešava i izuzetno je teško boriti se protiv nje, siromašne gura u sve gore i beznadežnije stanje dok grupice "odabranih" na vlasti postaju sve bogatiji i moćniji. Mito omogućava kriminalcima da nikada ne odgovaraju za svoje postupke, političarima da zapošljavaju kompletnu rodbinu i prijatelje čim uskoče u fotelje, policajcima da šuruju sa dilerima droge, i svako ko se usudi da protestuje protiv toga biva ucenjen, ućutkan ili misteriozno "nestanut". Prema podacima iz 2014. godine, neke od najkorumpiranijih zemalja na svetu su Haiti, Irak, Severna Koreja, Venecuela, Somalija i Avganistan.
Međunarodni dan borbe protiv korupcije je uspostavljen 9. oktobra 2003. godine od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, kao način podizanja svesti o korupciji i isticanja uloge Konvencije UN u prevenciji i borbi protiv korupcije. Kao zvanični razlog zbog koga su UN inicirale obeležavanje ovog dana navedena je "zabrinutost zbog ozbiljnosti problema i pretnji koje korupcija predstavlja za stabilnost i bezbednost država, koja podriva demokratske institucije i vrednosti, etičke vrednosti i pravdu, ugrožava održivi razvoj i vladavinu prava". Do danas, UN program za razvoj i Kancelarija UN za borbu protiv droge i kriminala, koji se ovim problemom bave, kažu da je širom sveta netolerantnost prema korupciji u porastu. Tu tvrdnju potkrepljuju sve većim brojem političara i funkcionera kojima je suđeno i presuđeno zbog korupcije.
Vlade, privatna preduzeća, NVO sektor, mediji i javnost uopšte širom sveta, ovaj dan mogu obeležavati i 365 puta godišnje - organizovanjem kreativnih radionica, prijavljivanjem slučajeva korupcije, postavljanjem UN antikoruptivne logo oznake na razna izdanja i prilikom organizacije antikoruptivnih aktivnosti, širenjem antikoruptivnih poruka preko društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera. Iako šerovanje poruka preko društvenih mreža na prvi pogled i ne izgleda kao neka silna stvar, primer "ledenog izazova" je pokazao koliko društvene mreže mogu da pomognu da ovaj svet učinimo boljim. Ko poželi da se aktivnije uključi u svetsku borbu protiv korupcije, može donirati međunarodnim fondovima za pomoć - naročito u zemljama koje su teško pogođene ovim zlom, u kojima je dobrodošla svaka pomoć za poboljšanje obrazovanja, ishrane i zdravstvene zaštite. Šta god da odlučite i uradite, to će svakako pomoći da ovaj svet makar malo bude bolje mesto za život za sve nas.



U Srbiji se borbom protiv korupcije bave državni Savet za borbu protiv korupcije (koji je nakon smrti Verice Barać skliznuo u sopstvenu bledu senku) i nevladine organizacije poput KRIK - Mreže za istraživanje kriminala i korupcije, koja je na neprekidnom udaru tabloidnih roze dobošara aktuelne vlasti.
Na listi Transparency International za 2016. godinu, po indeksu percepcije korupcije, Srbija se našla na 71. mestu (od 168 zemalja). "Zlatna sredina", ali u čemu? Pitanje je šta su sve uzeli u obzir prilikom ovog ocenjivanja, jer svako ko ovde živi savršeno dobro zna da je korupcija u Srbiji prevazišla poslovično "dobar dan" stanje i prerasla u kužni vazduh bez koga se više ne može disati. Ni "živeti".
Ovde korumpirane bizMismene (daleko bilo i političari - pu pu pu!) hapse ad hoc predizborno ili kada je vlast u krizi, potom ih puštaju uz debele kaucije, a u ne baš malom broju slučaja neki od njih kontratužbama iz budžeta izmuzu veće odštete od naplaćenih državnih reketa. Pardon - kaucija.
Kako to Bole reče, "Gazda Grujo, opet skočila cena mita i korupcije!"
Ovde je to privredna grana koja beleži neprekidan rast već puna dva veka.
Koekude.

Saturday, 9 December 2017

Nema buke, prašine i trine


09.12.2017.

Na sredini smo predizbornog odbrojavanja - petnaest dana od početka i još toliko do kraja otkucavanja lokalizborne štoperice. Izmena u odnosu na prethodnu sedmicu ima, a sada se žestoko umešao i strani faktor - tj. onaj "preko brda", beogradski.
Cirkuski.



Presek
- Junajted ljaksestranka je nekako sakupila dovoljno potpisa za 1/3 liste neophodne za izlazak na izbore. Ili su im u poslednji tren dodali kradikali, ili je ovo dokaz da u Negotinu ima dovoljno kladioničara da naprave listu i izađu na izbore. Ukoliko sumnjate u istinitost prve tvrdnje, pronađite snimak skupštinskog zasedanja od petka, potražite deo negde oko 19:30, gde Marjan Rističević standardno baljezgajući kontemplira pa kaže da "će obe seljačke stranke - da, u Srbiji postoje dve seljačke stranke - podržati ove što samo kukaju kako im smeta ova vlast, ako im oni ponude i urade sve ono što je do sada uradila Srpska napredna stranka za njih"... Pametnom dovoljno, budalama nikad dosta.
- 4D (DJB, Dveri, DSS, DBeli) anonimna antikorupcijska koalicija je strpljivo čekala (onako, koštunjarski) - pa odustala od izlaskana izbore.
- Na umalo-pa-redovne vanredne lokalne izbore u Negotinu, definitivno izlaze tri iste:
1. lista SNS-SPS, sa Aleksandrom Vučićem / Ivicom Dačićem kao kandidatom za predsednika opštine

2. lista DS (na kojoj su i kandidati iz LDP) sa dr. Momom Petkovićem kao kandidatom
3. lista Ujedinjene seljačke stranke (USS), bez kandidata za bilo šta osim kvota
Toliko o izbornim listama.
Da pogledamo šta se dešavalo iz dana u dan, tokom prethodne sedmice:
Ponedeljak:
- Agroministar otvarao njive, šume, livade, voćnjake, parkove, košnice, kanale, obećao cvetanje u proleće, lubenice tokom leta, žetvu na jesen i sneg iduće zime. Nije primećen da mazi gice, telad i depresivne koke.
Utorak
- Ministar neobrazovanja otvarao već otvaranu klonjaru u gimnaziji. Jbg, mora malo.
Sreda
- Držsekretar za omadinu & sport otvarao već otvorenu školsku salu za fizičko, jer mora još malo.

Niko od pobrojanih cirkuzanata nije cepao drva, ostavili su nešto i za ove lokalne.


Lokalni bojkotfront Negotin - nosioci liste Janković & Jeremić

Četvrtak
- Janković i Jeremić su telegrafski, iz Beograda, rešili da lično bojkotuju izbore u Negotinu (i ostale četiri opštine, takođe pogođene elementarnom izbornom nepogodom). Ono, jes' da nemaju nikoga ovde od svojih (Janković možda misli da još uvek ima nas nekoliko potpisnika koji smo se pridružili Apelu100 ali sigurno zna da više nema DS, dok Jeremić i dalje ima onu dvojicu najurenih iz Srpske radikalne stranke), al' kad mogu Vučić i Dačić da se kandiduju na lokalnim izborima u Negotinu, e pa vala može i JJ dvojac da formira Lokalni Bojkotfront Negotin - i tačka!
Petak:
- Tokom noći, lokalne "delije" delijski slavile pobedu Zvezde skakanjem po haubama parkiranih automobila u centru grada, deganžiranjem kanti za smeće i ostalog nefiksiranog komunalnog inventara, obijanjem zabavišta i prevrtanjem kontejnera od 5 kubika (onih, što podsećaju na tenkove iz WWI). Šta ćeš - porasla deca, osamostalila se, poludela kao i nekadašnji vođa navijača im. More, tako bre treba sa Nemcima, uvek kad nam se ukaže prilika, da im gazimo kola i prevrćemo kontejnere... mjkmga okupatorske!


Zvezda!

Zaključak
Ludo, burazeru. Lu-do.
I tek će biti.

"Mi" iz našeg sokaka


A good cop / bad cop Saturday morning story:


Zvono. SNSekta pred vratima.
- Dobro jutro, mi radimo anketu... (sama, a govori "mi")
- Kakvu anketu?
- Pa za potrebe SNS za izbore, znate da su izbori 24. dec...
- Da, pa?
- Da li ćete da glasate za SNS?
- Šta te to briga.
- Pa da vas upišem...
- Ne možeš ti mene nigde da upišeš, sram te bilo.
- Pa ne, mi radimo anketu, da znamo.
- Ne znate vi ništa.
- Pa, ali... da li ćete da izađete na izbore?
- Da, da glasam protiv vaše bande.
- Ali...
Onda na scenu stupa Ema.
- Jao dušo, pa to si ti, hajde uđi. (poznaje "jadnicu", radi u Domu zdravlja)
- Pa ne, moram da radim anketu...
- Ma mani te gluposti, šta ti to treba, hajde svrati na kafu.
- Ne, ne, moram da idem...
- 'Ajde onda, idi.


"Mi"...
Jbo vas Zamjatin, bando depresonalizovana. Za takve se ne glasa ni mrtav, kakvo bre crno "goth" glasanje za kradikale.
Hm.
Mrtav.
Crno.
Goth.
Umalo da napraviš geg, Sofronije.

Thursday, 7 December 2017

Haksli o tehnodiktatorima



"Ukoliko želite da svoju moć sačuvate na neodređeno vreme, morate imati saglasnost onih nad kojima vladate."
- Oldos Haksli


Sledi prevod transkripta animirane verzije Hakslijevog intervjua sa Majkom Valasom, koji je bio originalno emitovan u TV emisiji "Intervju Majka Valasa", 18. maja 1958. godine. Taj TV šou je bio prikazivan od 1957. do 1960. godine, u više od 65 epizoda koje se danas čuvaju u arhivi Teksaškog univerziteta u Ostinu. Autor "Vrlog novog sveta", Oldos Haksli, u to vreme je imao 63 godine. Umro je 22. novembra 1963. - istoga dana kada je ubijen američki predsednik Džon Kenedi.

Zadatak obrazovanja je da nauči ljude da zadrže gard prema određenoj vrsti verbalnih minskih polja u koja ih stalno navode, da analiziraju sve ono što im se govori. Mislim da je strašno važno insistirati na individualnim vrednostima, koje su jedinstvene za svako ljudsko biće. Naravno, upravo na toj genetskoj osnovi zasnovana je celokupna ideja o vrednosti slobode.




- Sa nama je Oldos Haksli, čovek koga proganja vizija pakla na Zemlji. On je još 1931. napisao "Vrli novi svet", roman u kome predviđa da će jednoga dana ceo svet živeti pod strašnom diktaturom. Danas, g. Haksli smatra da je njegov užasni svet iz mašte možda već tu, iza ugla.

Postoje neke bezlične sile koje nas guraju ka stanju u kome ima sve manje slobode. Prvu od tih sila nazvaćemo "prenaseljenost". Suština biološkog života na Zemlji je stvar ravnoteže i ono što mi radimo je zapravo najintenzivniji način kontrole umiranja bez ravnotežne kontrole rađanja na drugom tasu te vage. U nerazvijenim zemljama ljudi imaju sve manje hrane i dobara zbog čega njihove vlasti moraju da preuzmu sve više odgovornosti ne bi li sačuvali državni brod od prevrtanja i potonuća; naravno, u takvim uslovima je sve veća verovatnoća izbijanja socijalnih nemira, zbog kojih će država ponovo morati da interveniše. Tu se već nazire jedan obrazac koji izgleda snažno gura neko društvo ka totalitarnom režimu.



- Da li postoje neki određeni uređaji ili vidovi komunikacije kojima se umanjuju naše slobode?

Pa, svakako da postoje uređaji koji mogu biti upotrebljeni u tu svrhu. Hitler je sa jedne strane koristio teror i primenjivao grubu silu, ali takođe je koristio i veoma efikasnu formu propagande. Koristio je maksimalne kapacitete radija kako bi nametnuo svoju volju velikom broju ljudi. Znate, Nemci su bili veoma obrazovan narod. Naša napredna tehnologija nas ne sme uhvatiti na spavanju. To se stalno dešavalo kroz istoriju i ljudi su se iznenada našli u situaciji koju nisu predvideli, pritom radeći stvari koje zapravo nisu želeli da rade.



Mislim da se televizija danas koristi na jedan prilično bezazlen način. Međutim, zamislte - a mora da je tako u svim komunističkim zemljama gde televizija (ako je ima) sve vreme ponavlja iste stvari; ona je tamo uvek "na liniji". Sve vreme propagira samo jednu ideju. Jasno je da je to jedan izuzetno moćan instrument. Tehnologija je sama po sebi moralna i neutralna. Radi se samo o njenoj moći koja može biti upotrebljena na dobar ili loš način; isti slučaj vam je i sa atomskom energijom - ili ćemo je iskoristiti da pobijemo sve živo, ili kao zamenu za ugalj i naftu kojih je sve manje.



U mojoj knjizi "Vrli novi svet" sam pretpostavio postojanje jedne supstance nazvane "soma", droge sa raznovrsnim dejstvom. U malim dozama ona usrećuje ljude, srednje količine izazivaju vizije, velike doze ih uspavljuju. Mislim da je već moguće postojanje droga koje mogu suštinski menjati naša mentalna stanja a da nam pritom ne naude.
Mislim da će u budućnosti diktatori shvatiti, u duhu jedne stare izreke, da sa bajonetima mogu da rade sve osim da sede na njima! Ukoliko žele da svoju moć sačuvaju na neodređeno vreme, moraju da imaju saglasnost onih nad kojim vladaju, i to će postići jednim delom uz pomoć droga a drugim delom uz pomoć novih propagandnih tehnika. Oni će to uraditi tako što će zaobići racionalnu stranu ljudske prirode i obratiti se podsvesnoj, dubokim emocijama, terajući nas da u stvari zavolimo sopstveno ropstvo. Mislim da je sasvim realna opasnost da ljudi, na neki način, postanu srećni pod tim novim režimom, ali to bi bila sreća u situacijama u kojima uopšte ne bi trebalo da je bude.




- Kada ste pisali o američkim političkim kampanjama, rekli ste "Sve što vam treba su novac i kandidat koga možete uvežbati da deluje iskreno".

Pa, radi se o ideji da kandidata treba prodati glasaču kao da se radi o sapunu ili pasti za zube i da se u potpunosti morate osloniti na ličnost. Mislim, ličnost jeste važna, ali svakako postoje osobe koje deluju veoma privlačno, naročito kada se pojave na TV, a koje i ne moraju da se obavezno pokažu kao dobre kada dospeju na pozicije od političkog značaja. Od čega zavisi demokratija? Ona zavisi od svakog pojedinačnog birača koji inteligentno i racionalno bira ono što smatra za svoj lični prosvetljeni interes, u nekoj određenoj situaciji. Ali, šta rade ovi ljudi o kojima pričamo - oni se trude da zaobiđu našu racionalnu stranu i direktno se obrate onim podsvesnim silama ispod površine, i na taj način zapravo u potpunosti obesmišljavaju demokratske procedure koje se zasnivaju na svesnom izboru na racionalnoj podlozi. 
Moram da kažem da ja i dalje verujem u demokratiju, i koliko uspemo da angažujemo najbolje kreativne aktivnosti kako od onih na vrhu tako i od onih na dnu, toliko će onda svima biti bolje.

- Gospodine Haksli, puno se zahvaljujem na ovih pola sata provedenih sa nama, i neka vam je Bog u pomoći.

Hvala vama.


Ponovo u Vrlom novom svetu

Haksli se pojavio u emisiji Majka Valasa ubrzo nakon objavljivanja knjige "Neprijatelji slobode" (naknadno preimenovane u "Povratak u Vrli novi svet"), koja predstavlja zbirku eseja koji se ponovo bave temama i predviđanjima iznetim u romanu "Vrli novi svet", objavljenom četvrt veka pre toga. Tokom razgovora sa Majkom Valasom, Haksli je pobrojao sve ono što smatra najvećom pretnjom po američku slobodu u budućnosti:
1. preterana organizacija
"Kako tehnologija postaje sve komplikovanija, javlja se i potreba za što razvijenijom organizacijom, sve više hijerarhijski organizovanom strukturom, a naporedo sa razvojem tehnologije razviaj se i nauka o organizaciji."
Danas je više nego ikada u istoriji moguće razviti neku organizaciju, tako da će sve više ljudi svoje živote provoditi podređeni takvom hijerarhijskom sistemu koji kontroliše birokratija -  velike kompanije ili velike vlade, svejedno. 
2. nove tehnologije
"TV i radio su instrumenti sticanja moći, i očigledno je da strast za moći predstavlja jednu od najjačih pokretačkih sila u čoveku; na kraju, pa sve demokrartije se zasnivaju na pretpostavci da je moć veoma opasna stvar i da je izuzetno važno ne dopustiti nekom pojedincu ili maloj grupi da prigrabi previše moći na duži vremenski rok."
Uostalom, šta su Ustavi Britanije i Amerike ako ne sredstvo za ograničavanje moći, a svi ovi novi uređaji su izuzetno efikasni instrumenti nametanja moći malih grupa velikim masama.
3. farmakološki napredak
"Mislim da je već moguće postojanje droga koje mogu suštinski menjati naša mentalna stanja a da nam pritom ne naude..."
Mislim... pa, farmakološka revolucija se upravo dešava, sada imamo nove moćne droge koje menjaju svest za čiju proizvodnju fiziološki rečeno gotovo da nema troškova. One nisu kao opijum ili koka... kokain, koji takođe menjaju stanje svesti ali ostavljaju užasne fiziološke i moralne posledice.


Leonard Nimoj kao Mustafa Mond u filmskoj verziji Vrlog novog sveta

A Vrli novi svet?

- Da li verujete da bi taj Vrli novi svet o kome govorite, mogao - recimo, u narednih četvrt veka, ili u narednom veku - da zaživi i ovde, kod nas?

"Mislim da bi mogao. Hoću reći, to je razlog zašto smatram da je to izuzetno važno sada i ovde, da imamo te probleme na umu. Sebi ne smemo dopustiti da nas to iznenadi...
Svi to znamo, ima dovoljno dokaza zbog kojih bismo mogli - uz pomoć ovog dokaza i malo imaginacije - da predvidimo kako bi sve ljudi sa lošim namerama mogli da iskoriste sve te stvari pa onda pokušamo da ih sprečimo; na isti način, upotrebom drugih metoda propagande, da to predvidimo i uspešno preduhitrimo.
Uostalom, večiti oprez je cena kojom plaćamo svoju slobodu."



sloboda je stanje uma

Dakle, ne treba se zanositi da su Vučić, Mitrović, Vučićević, Beba, Šaper, Krstić, Đilas i brojni drugi hipnotizeri nešto preterano sposobni i inovativni. Naprotiv, svi su oni samo ekipa plagijatora davno definisanih i uspostavljenih pravila trovanja masa. Kradljivci zla iz romana Hakslija, Orvela, Zamjatina, Berdžisa i drugih autora antiutopija. Sitne Gebelsove kopije, shodno sitnoj blatnjavoj bari u kojoj se igraju tuđim životima.
I ništa više.
Nije štos u izbegavanju gledanja (ili uopšte uključivanja) TV-a, već u tome da vidite i razumete to što gledate, ne dopustite da vas time truju, da to objasnite i drugima. Tako se najpre dokazuje razlika između čoveka i ovce za šišanje.
U suprotnom, soma, Veliki Brat, Dva minuta mržnje, serijski broj istetoviran na ruci ili sindikalno-korporativna država, spremno iza ugla čekaju na svoj trenutak.

Wednesday, 6 December 2017

Vrli novi svet?


"Duhovi" britanske imperijalne kulture su oduvek sebi nalazili odušak kroz odbojnost prema Evropi, u paru sa opsednutošću idejom o Britanji kao svetskom lideru. Nakon Brexita, britanski "možemo-sami" sindrom se vratio kao bumerang onima koji su ga bacili.
Posred čela.


Brexit je jednokratna britanska avantura bez nekakve dogovorene ili očigledne proaktivne strategije, koja je stvorila tešku neizvesnost u odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske Unije. Politički kamenčić Brexita koji je bio bačen u eurobazen, izazvao je talasanje koje postaje sve veće kako pune implikacije referendumske odluke postaju sve jasnije.  
Šta se krije iz Brexita, tog najvećeg mirnodopskog diplomatskog izazova za Britaniju? Suštinska pitanja deluju poprilično jednostavno. Ali, zašto se tako nešto dogodilo? Zbog čega su diplomate pokrenule tu akciju na tako antagonistički način? Kakve sve ishode tek možemo očekivati? Odgovori na ova pitanja su međusobno zavisni, i samo delimično se mogu objasniti uz pomoć britanske istorije i političke kulture. Naravno, ekonomski i društveni faktori su od životnog značaja, ali hajde da pogledamo malo imperijalni i istorijski kontekst Brexita kako bi smo pronašli još neki trag o tome šta se stvarno dešava.
Krenimo od očiglednih stvari: svaka država koja je postala, ili želi da postane članica EU, ima sopstveno breme istorije. Ne možemo zaobići nekadašnje imperije: Evropa je nekada bila kontinent imperija i osvajanja - prekomorskih ili kontinentalnih, na korak od kuće. Inače, pod "Imperijom" smatram dominaciju (na neki način) jedne države nad drugom. Jedan istoričar je tadašnje evropske države zgodno opisao sa "mnogo rade, još više naređuju". Danas, svaka država mora da nauči da živi sa sopstvenom prošlošću; međutim, mora da nauči i kako da to prevaziđe i sebi ne dopusti da je istorijski teret te prošlosti kontroliše, bez obzira da li je bila kolonizator ili kolonija, ili je samo sa strane posmatrala te imperije i posledice njihovog ponašanja. Samo ukoliko razume, pa se shodno tome i nosi sa svojom istorijom, jedna država će iskreno moći da bude deo zajedničke budućnosti. U EU ne postoji država u kojoj nema tragova sopstvene ili tuđe imperijalne prošlosti: ti tragovi čuče i vrebaju u percepcijama a ponekad i u ponašanju njihovih vlada. Sve to doprinosi našem nacionalnom identitetu: to jeste bitno, baš kao što je bitno i uspešno se sa tim nositi. Smatram da su ostaci britanske imperijalne kulture uvek dolazili do izražaja kroz odbojne stavove prema EZ/EU, zajedno sa opsednutošću idejom o Britaniji kao svetskom lideru, iako je njena ogromna imperija vremenom prestala da postoji kao takva.

ZAŠTO?

Izjašnjavanje na referendumu 23. juna 2016. u potpunosti je promenilo stanje stvari - od 72% Britanaca koji su glasali na referendumu, 52% njih se izjasnilo za izlazak iz EU (Brexit). Zapravo, ne znamo u kojoj meri je to izjašnjavanje zaista bilo snažno i reprezentativno; živa rasprava i dalje traje oko toga koliko su ti rezultati pouzdani, ako se u obzir uzmu neprijavljeni tokovi finansiranja kampanje i ekstremna propaganda putem društvenh mreža, jer je teško utvrditi njihov uticaj na tok i ishod referenduma. Obe strane su vodile kilavu kampanju. Na nacionalnom nivou nije vođena nikakva ozbiljna diskusija o ulozi EU u oblasti pravosuđa, vojske, bezbednosti građana, obrazovanja, istraživanja i razvoja, zaštite životne sredine i evropske kulture. Nije bilo nikake ozbiljne procene budućnosti Britanije na globalnom nivou, u odnosima sa Rusijom, Amerikom, Kinom ili zemljama Srednjeg Istoka. 
Sve u svemu, kampanju su obeležile poluistine, nagoveštaji i obmane; akademska zajednica je svemu tome pokušala da se suprotstavi. Neki od komentatora ističu razlike u starosnoj dobi i nivou obrazovanja između onih koji su glasali za ostanak i onih koji su bili za odlazak iz EU. Drugi ukazuju na razliku u glasanju između glavnih metropola sa jedne, i ruralnih i priobalnih oblasti sa druge strane. Mnogo je energije utrošeno na to da li su Brexitovci "luzeri" - oni koji su loše prošli u procesima globalizacije i društvenih promena, i kojima je bila privlačna agenda UKIP. "Odlazak" je možda delimično bio i glasanje u znak protesta (kao i na drugim referendumima) protiv vlasti i statusa kvo.



Međutim, takvo glasanje nije bilo samo nekakav trenutni političko-strateški odsjaj na ekranu radara, niti su njegovi koreni samo u nedavnim društvenim i ekonomskim promenama: ono odražava suštinski duboku dimenziju britanske političke kulture, razotkrivajući koliko je spori svaki proces kulturnih promena u Britaniji.

Čemu ovakva tvrdnja? Ratovi svakako mogu prevazići imperije i imperijalni mentalni sklop, ali oni takođe mogu povratiti vizije nekadašnje imperijalne slave. EU je rođena iz vojnih poraza i okupacija širom kontinenta; ti porazi i krah imperijalnih snova uobličili su njen nastanak. Za razliku od svojih partnera sa kontinenta, Britanija nije doživela invaziju tokom Drugog svetskog rata, a britansko-američki ratni savez je dao osnovu za trajnu - mada poprilično jednostranu - vezu sa SAD tokom i nakon rata (naravno, ne treba zaboraviti da je Amerika jedan od nekadašnjih britanskih kolonijalnih poseda). Pobeda u ratu je takođe usadila uverenje u superiornost britanskih vrednosti, liderstva (kako je to opisao Čerčil), politike, pravnog i ustavnog sistema - oni su preživeli taj rat, za razliku od onih u drugim zemljama Evrope. Između 1945. i 1955. Britanija je zaista imala ulogu lidera, tesno povezana sa SAD, u stvaranju novog međunarodnog institucionalnog poretka koji i danas postoji. Nivo uticaja koji sećanje i snaga tog uspeha imaju na današnju britansku političku kulturu, ne može se potceniti. U mnogim aspektima, Britanci još uvek sa tim nisu završili.
Dok je izgradnja međunarodnih i evropskih institucija bila u toku nakon 1945. godine, paralelno se odvijalo i rasturanje britanske imperije, što je imalo direktniji uticaj na stanovnike Ostrva nego evropske integracije. Još dok je bila vođena rasprava o formiranju OECD, Saveta Evrope i Zajednice za ugalj i čelik, Britanija se razdvajala od svoje imperije - Indija, Cejlon, Malaja, Palestina, dekolonizacija Afrike, povlačenje "istočno od Adena"... sve to predstavlja pozadinu kontinentalnog razvoja na polju integracija tokom šezdesetih godina. Gubitak imperije je Britancima ostavio samo priče o naciji moreplovaca tesno povezanoj sa SAD kroz kulturu, jezik i ekonomiju. Britanski politički vrh je bio povezan sa SAD preko institucija i kroz vojnu saradnju u okviru NATO (uključujući i nuklearno naoružanje kao znak stvarne moći). Kroz vojnu okupaciju Zapadne Nemačke, bila je u ravnoteži sa drugim silama u Evropi. Francuska je, iako takođe u procesu dekolonizacije, zauzela drugačiji kurs, koristeći Evropsku Zajednicu kao zamenu za francusku moć i prestiž, pritom zadržavajući čvrstu kontrolu nad trgovinom sa svojim nekadašnjim kolonijalnim posedima. Britanija, u toj promeni stila igre, nije uspela da zadrži diplomatsku inicijativu.



To je značilo da je Britanija imala otežane odnose sa kontinentalnom Evropom, u trenutku nastanka prvih inicijativa za stvaranje Evropske Unije. Odbili smo od sebe ostale osnivače EU (tada EEZ/EZ) iz pedesetih godina, sklapanjem alternativnih aranžmana (poput EFTA), da bi smo potom shvatili da ćemo morati da se priključimo EU upravo zbog sopstvenog interesa. Politička levica je imala brojne prigovore protiv Unije (za njih EU nije bila "dovoljno socijalistička"), a nacionalisti su se bunili da taj potez više ide u korist stranaca nego Imperije/Komonvelta i da to podriva nacionalni suverenitet. Za svo to vreme, u Britaniji nije postojala jedna proevropska partija od bio kakvog značaja. I Laburisti i Konzervativci su svaki čas menjali stavove između favorizovanja i neslaganja sa EU. Obe partije su podnele zahtev za članstvo i protivile se aspektima EU, i obe su organizovale referendume. Laburisti su 1975. takođe organizovali referendum o ostajanju u Uniji, ali tadašnje okolnosti i organizacija referenduma su bili daleko drugačiji od današnjih. Britanske političke partije su se pokazale veoma loše u prilagođavanju. Teška je ironija da smo se mnogo bolje pokazali u objašnjavanju potrebe prilagođavanja drugima, naročito pri prelasku iz komunizma u svet postkomunističke Evrope, nego što smo se sami prilagođavali.
Kada je Britanija konačno odlučila da podnese zahtev za prijem u tadašnju Evropsku Zajednicu, proteklo je više od jedne decenije (1961-1973) do njenog prijema u članstvo, jer je francuski predsednik Šarl de Gol dva puta ulagao veto - on je u potpunosti shvatao britansku kulturnu distancu u odnosu na kontinentalne evrointegracije, iako su čak i SAD insistirale na prijemu Britanije u članstvo i ostanak u zajednici koja je kasnije postala EU (taj trend se može pratiti od Kenedija pa sve do Obame).
Kako smo ušli u EZ, tako smo krenuli da je menjamo i reformišemo po sopstvenom liku - naročito na polju spoljne politike tokom sedamdesetih godina. Treba zapamtiti da se upravo Margaret Tačer zalagala za efikasno jedinstveno tržište. Takođe, Britanija se uvek javno zalagala za proširenje Zajednice, mada je "ispod žita" (što je zvanični London uvek poricao) tvrdila kako bi proširenje moglo na kraju čak i oslabiti suštinu projekta integracije. Dakle, naša EZ/EU istorija je puna zakrpa: izraz "nezgodan partner" odlično oslikava pravo stanje stvari.

KAKO?

Kako će se političari nositi sa Brexitom? Do sad im je loše išlo. U Britaniji, kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji, spoljna i unutrašnja politika se neizbežno prepliću. Brexit je destabilizovao stranačko-političku i ustavnu strukturu zemlje, a tako će biti i nadalje. Unutrašnji pritisci na konzervativnu vladu Tereze Mej, koja se oprezno izjašnjavala za ostanak u EU, veći su od bilo kog pritiska koji je neki britanski premijer doživeo u poslednjih pedeset godina. Njen legitimitet lidera proizašao je iz glasanja za napuštanje Unije kao i ostavke Dejvida Kamerona koja je usledila odmah nakon toga: ona je na kraju bila izabrana bez glasanja, zato što su ostali kandidati u međuvremenu odustali ili ispali iz te trke. Ona je odlučila da trojicu vodećih Brexitovaca u svojoj partiji postavi na odgovorne funkcije - Borisa Džonsona, Dejvida Dejvisa i Lajama Foksa. Mej je izgubila dosta od svog legitimiteta nakon poslednjih opštih izbora, na kojima su Konzervativci izgubili većinu u Donjem domu Parlamenta. Sve to je oslabilo kapacitet njenog delovanja.



U Londonu nisu imali nikakav plan kako bi Britanija mogla da se nosi sa glasanjem u korist izlaska iz EU. Mogući pravci delovanja su se kretali od "tvrdog" (bez ikakvih daljih pregovora, u nadi da ćemo i dalje poslovati kroz Svetsku trgovinsku organizaciju) do "mekog" Brexita (koji ima mnogo varijanti, iako smo uglavnom odbacili norveški i švajcarski model). Neki se zalažu za niz kompromisa i dogovora, od specijalnih sporazuma u određenim oblastima ekonomije do novodogovorenih aranžmana, dok neki drugi razmišljaju o potpunom ponovnom razmatranju referendumske odluke.
Sve su to budalaštine, karakteristične za one koji ne znaju šta zapravo hoće.
To nije odluka koja se tiče samo Britanije. Bez obzira na retoriku, Britanija nije u situaciji da postavlja uslove tokom pregovora. Moraćemo da shvatimo činjenicu da nikada nećemo postići bolji sporazum sa EU od onog koji smo imali unutar Unije. Mi već imamo slobodu izbora, budžetske popuste, nemamo euro niti Šengen. Čak smo u februaru 2016. uspeli da izdejstvujemo i značajno obećanje da će nam dopustiti status na korak od ali ne i izvan Unije, a sada je to obećanje povučeno.
Britanski pregovarači se, međutim, i dalje obraćaju avanturističkim tonom javnosti - ne samo u Engleskoj, već i glasačima u Škotskoj i Severnoj Irskoj (iako se tamo uglavnom glasalo za ostanak u EU). Mi se u suštini i dalje obraćamo sami sebi, pričom o tome kakva smo i kakva treba da budemo zemlja. To otkriva činjenicu da je Brexit stvorio još jedan grč britanske postimperijalne napetosti - mi ne želimo da nas vide kao slabog i neodlučnog uglavnom regionalnog igrača koji se povlači kad zagusti. Brexit mora da ima neku pozitivnu poruku, baš kao što ima negativnu, "odlazeću" komponentu: svaljivanje sve krivice na strance i eksperte. Sindrom britanskog postimperijalnog globalnog liderstva ("možemo sami") obio nam se o glavu zajedno sa oživljavanjem pregovora o novoj globalnoj Britaniji. Kako to britanski satiričari kažu - "ovde smo već bili".
Za EU, ti pregovori se mogu grubo opisati kao obrnuti "pregovori o proširenju", u kojima je Unija - možda nesvesno - postavila pravila igre, i sada samo odmerava britansku volju i kapacitet da ih razume i igra po tim institucionalnim prioritetima i pravilima. Naravno, Brexit predstavlja završenu priču za EU, ali njena strategija je da se drži procedura i razvija ih na sličan način kao što je to radila tokom celog procesa proširenja EZ/EU - pa makar i sa zahtevnijim vremenskim okvirima. Institucionalna konsolidacija i izgradnja na presedanima ostaju od vitalnog značaja. Davanje prednosti jednoj državi-članici u nekom slučaju ne može postati presedan u EU. Izbegavanje ad-hok rešenja u slučaju Britanije takođe smanjuje pritisak ka destabilizirajućoj igri na dve table na samu EU, jer će Evropska komisija - a ne pojedinačne države i njihova biračka tela - tako moći da iznađe pravi način izlaska Britanije iz Unije.

I ŠTA SAD?

Kakav će biti ishod pregovora o Brexitu? Istorija nas uči da je nezahvalno projektovati istoriju u budućnost, i da su u velikoj meri neočekivani događaji ("šokovi paradigme") uvek mogući.
Vlada nam nije rekla kakva nas to svetla budućnost post-Berxitovskog sveta čeka pored težnji za sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini i veće bilateralizacije u međunarodnoj politici. Kako je dugi smiraj imperije zaista uticao na to da britanski premijeri iz obeju stranaka, kao po nekom nizu pribegavaju alternativnoj frazeologiji o "britanskom liderstvu", da li smo baš sigurni u tvrdnju da neoimperijalizam ne predstavlja ozbiljan predlog? Britanski političari još uvek koriste zgodne fraze poput "liderstva" i "globalnog liderstva" - često ih povezujući sa "nacionalnim interesima" - dok Brexitovci otvoreno govore o samostalnom preuzimanju globalnog preduzetnog liderstva u današnjem svetu. U potpunosti je važno da li Severna Irska i Gibraltar, u duhu sopstvenih dubokih imperijalnih konotacija, predstavljaju ta delikatna pitanja baš kao što je to i izbegavanje petljanja u složene i osetljive probleme (npr. Kipar).



Strah prvi: svaka post-Brexitovska politika će zavisiti od toga da li će Britanija uspeti da izbegne pad ekonomskog razvoja, za koji neki predviđaju da će iznostiti čak i 4-6% bruto nacionalnog dohotka. Ako do toga ipak dođe, svi ulozi će propasti.
Strah drugi: institucionalno razdvajanje. Politikolozi kažu da su za kreiranje međunarodnih organizacija neophodni države i moćni pojedinci. Takve institucije tada mogu da kreiraju impuls opstanka. Međusobna povezanost međunarodnih organizacija ih takođe može ojačati - UN, NATO i EU su postale deo okosnice zapadnjačkog sistema, zajedno sa ostalim regionalnim i međunarodnim institucijama. U mnogim aspektima ta međusobna zavisnost radi u korist njihovog dobrog funkcionisanja, baš kao i zdravog funkcionisanja jednog šireg sistema. Međutim, države mogu takođe biti i destruktivne: kao kada izvučete jednu nit iz neke tkanine, čime ćete oslabiti i sve ostale. Može doći do negativnog prelivanja usled nedostatka poverenja u politiku, a možda čak i do kolapsa nekih delova međunarodnih institucija - mada je put kojim se kreće aktuelna američka politika daleko značajniji od Brexita, u slučaju takvog mogućeg ishoda. Deluje ironično činjenica da su upravo SAD i Britanija, u decenijama nakon rata, bili globalni lideri tokom nastanka te mreže međunarodnih institucija.
Strah treći tiče se same EU: Brexit je pokazao unutarzavisnu prirodu EU i njeno oslanjanje na solidarnost i saradnju između članica, podstaknutu režimom strogih pravila ponašanja. Razumljivo je da je pregovaračka pozicija Unije u velikoj meri podstaknuta potrebom održanja institucionalne solidarnosti unutar EU, kao i sprečavanja presedana koji bi dao krila i drugim nezadovoljnim državama. Sa pozitivne strane, EU itekako vodi brigu o tome kako zaustaviti širenje zaraze ideja evroskeptika i populista. Ustavni legitimitet i stare evropske institucije bivaju preispitivani, legitimitet politike i političara u vezi finansijskih i drugih ekonomskih inicijativa i projekata širom EU takođe bivaju stavljeni pod lupu. Međutim, integracije su cvetale samo u vreme ekonomskog rasta i dobre političke volje, posebno ako je postojala neka pretnja spolja, baš kao i uopšteno pozitivan stav o unutrašnjoj vrednosti projekta Unije - taj psihološki efekat je imao veliki značaj. Uloga pomoći iz Maršalovog plana i posleratne izgradnje krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina bila je ogromna, ali bila je još spektakularnija kao vežba jačanja samopouzdanja u Zapadnoj Evropi. Ovo napuštanje Unije od strane jedne velike države-članice, neizbežno će poljuljati to samopouzdanje. Uz američko okretanje Aziji i uspon Kine, Brexit može imati negativnu konotaciju dok se EU bori za sopstveni post-hladnoratovski položaj u svetu, uz velike demografske izazove koji postoje. Smanjenje uloge postojećih međunarodnih organizacija ne mora da bude brzo - ali bi do toga moglo da dođe, naročito ukoliko dođe do novih eksternih šokova za sistem. Ironično, ali ukoliko bi došlo do raspleta u slučaju Brexit a dugoročni "budalasti" kompromisi bili sačuvani, to bi po Britaniju i Uniju bilo gore nego da uopšte nisu krenuli aktuelnim putem.



Strah četvrti muči istoričare: da li i kako će sve to uticati na bezbednosnu dimenziju Zapada? Naravno da će uticati. Britanija se nalazila u srcu današnjeg zapadnog sistema: bila je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, MMF, Svetske banke, NATO, Saveta Evrope i OECD. Danas je ona most ka NATO i SAD unutar EU - naravno, ne jedini, iako su kulturne i jezičke veze još uvek jake. Ne treba preterivati, ali jezik, zapadnjačka kultura, Savet bezbednosti UN, nuklearna moć, "Petooka" mreža obaveštajnih službi (SAD, Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) i drugo, čine integralni deo načina funkcionisanja bezbednosnog sistema u kome Britanija ima ključnu ulogu. Za Britaniju je po pitanju bezbednosti NATO uvek bio bitniji od vojnih snaga EU, tako da možemo očekivati dalja britanska nastojanja očuvanja NATO dimenzije.
Međutim, sama pozicija Britanije će biti oslabljena van evropskog dela transatlantskog sistema bezbednosti, i druge države će veoma brzo pokušati da nadomeste naše ionako kompromitovano mesto u njemu. Najnoviji britanski dokument o bezbednosti pokušava da se nosi sa tim problemom, ali nije jasno kako bi nakon svega Britanija mogla da ostane u središtu zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. To se odnosi na oba kraja bezbednosnih procesa: prvo - po pitanju politike, diplomatije i inicijativa, što podjednako podrazumeva i proaktivnost i reaktivnost; drugo - obuka, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, rukovođenje i koordinacija; bez Europola i zajedničkih poternica; međunarodna pravda, unutrašnji poslovi i kontrola granica. Razmena obaveštajnih podataka se podjednako oslanja na poverenje kao i na pristup informacijama. Brexit podriva koordinisano delovanje koje je nedavno predloženo u okviru globalne strategije EU za 2016. Ukoliko EU bude insistirala na zajedničkoj i "neophodnoj" saradnji sa Britanijom (kao zemljom koja nije članica Unije), onda tek treba definisati britansku ulogu u sistemu u kome ona više nije u srcu procesa donošenja odluka niti je bliska Međunarodnom sudu pravde. Treba se zapravo bojati velike krize do koje će doći pre nego što se razjasne nove procedure i instrumenti koji su na raspolaganju Uniji, naročito ukoliko dođe do promene američke politike ili izbijanja krize u visoko osetljivim oblastima duž granica EU.
Bezbednosna dimenzija nije povezana samo sa izazovima spolja. Štaviše, postoji šira ali delikatna ravnoteža moći i interesa unutar same EU u svim oblastima politike, a ne samo po pitanju bezbednosti. Za članice Unije će predstavljati izazov ublažavanje posledica, umesto  ponovnog izbijanja starih tenzija. Međunarodni sistem je jedno surovo mesto u kome države nemaju "prijatelje" već samo interese; mnoge funkcije EU, uz snažno učešće Britanije, služile su da smanje, usmeravaju i zadrže nadmetanje između država članica - bez međusobnog prozivanja. Britanija je naročito bila uspešna u tom "balansiranju" unutar same EU; teško da će to moći da radi kada bude izašla iz Unije. Takođe se priča da Britanija širi mrežu bilateralnih odnosa i saveza podjednako sa zemljama koje su članice EU i sa onima koje to nisu, i to u oblasti trgovine i bezbednosti. Takav pristup ima potencijal za stvaranje recipročnih mera, saveza, nestabilnosti i otvorenog nadmetanja - sve ono što je obeležilo destruktivnu istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka.



Sve ovo jasno stavlja do znanja da referendumi mogu biti veoma klizav i opasan teren. 23. jun 2016. godine je razotkrio neke od najgorih aspekata kretanja referendumskim putem, barem je tako u Britaniji. U pitanju je kilava i lenja politika, slabog sadržaja i loše planirana, sa lošim tajmingom i očajnom prezentacijom. Pre nego što zaključimo pregovore sa EU, koji mogu poništiti pola veka razvoja evropske globalne strategije, političari su dužni da još jednom konsultuju građane. Bilo bi neoprostivo građanima Britanije ne položiti račune za bilo koji rezultat pregovora - u parlamentu, na opštim izborima ili nekom novom referendumu (iako postoje brojni problemi pravne prirode po tom pitanju). Pravičan mandat za bilo kakvu promenu biće od suštinskog značaja za jednu zdravu demokratiju, a to se izgleda može postići samo putem referenduma.
Naravno, bio bi to duboko ironičan potez, nakon što smo utvrdili da se kulturni koreni referenduma iz 2016. nalaze duboko u imperijalnoj prošlosti Britanije, posledicama dekolonizacije i strahu od evropskog angažmana - Britanija je možda tek sad sve to počela da uviđa. Mi u Britaniji ćemo morati da prevaziđemo sopstveni postimperijalni sindrom, nadam se bez sunovrata u sitničavi nacionalizam, izolacionizam i usporavanje ekonomskog razvoja. Štaviše, možda ćemo za nekoliko decenija želeti ponovo da apliciramo za članstvo u EU. Samo, da li bi naši EUropski susedi mogli da podnesu još jedan takav preokret u odnosima Britanije i Evropske unije?


Anne Deighton: Brave new world? Brexit Britain and its EU neighbours (Eurozine, 28.11.2017)


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...