Digitalizacija je razotkrila raskorak između demokratskog ideala i njegove praktične stvarnosti. Samo ono društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno, može se uspešno prilagoditi toj transformaciji.
Postajemo sve zreliji: Prošlo je već četiri godine kako je kroz 26. izdanje poznatog Dudenovog rečnika u nemački jezik zvanično uvrštena engleska reč - shitstorm (šitstorm). Iako se taj izraz još uvek nije primio među onima koji govore španski jezik, njegova upotreba postaje sve popularnija u Španiji baš kao i u ostalim delovima sveta. Šta bi taj shitstorm mogao da znači?
U engleskom jeziku, to je vulgarizam i odnosi se na neprijatnu i haotičnu situaciju, koja je u velikoj meri ili u potpunosti van kontrole. Najsličniji pojam u srpskom jeziku bi bio sranje. U nemačkom, međutim, iako je tuđica (reč pozajmljena iz drugog jezika) ona ima sasvim specifično značenje - odnosi se na iznenadnu provalu ogromne količine negativnih kritika i komentara na društvenim mrežama.
Definicija šitstorma glasi:
Situacija kada jedna grupa ljudi, bez ikakve vidljive potrebe za međusobnom koordinacijom, krene da vređa ili diskvalifikuje nekog drugog korisnika medija, javnu ličnost ili firmu zbog nečega što je taj nesrećnik rekao ili uradio na društvenim mrežama ili nekim drugim medijima. Kovanica je nastala kao antipod čuvenom brejnstormingu (kreativna "oluja ideja u mozgu"), za one koji umesto glavom misle guzicom.
Školski primer je reakcija na intervju španske glumice Paule Ečevarie za jedan internet portal koji se bavi selebriti (pod)kulturom: na nju se sručila lavina uvredljivih tvitova jer se neko našao pametan da je optuži kako se u pomenutom intervjuu ne zalaže dovoljno dobro za feminističku "stvar". Ima i manje glamuroznih primera šitstorminga: nakon što je nemački proizvođač deterdženata Pril pozvao javnost da uzme učešća u kreiranju jednog novog proizvoda te firme, tako što će ljudi na nagradni konkurs slati svoje ideje za slogan, podigla se bura nezadovoljstva učesnika nakon što je kompanija odbacila predlog koji je osvojio najviše glasova - "Bolji je ako ima ukus piletine" - smatrajući ga neozbiljnim. Pod pritiskom javnosti, Pril je lansirao seriju od 111 boca svog deterdženta sa odštampanom slikom razbesnelog čudovišta na njima, i razdelio ih na lutriji organizovanoj na Fejsbuku. Bolje je smejati se nego plakati, zar ne?
Naravno, jedan ovakav primer ne može biti reprezentativan za ceo društveni fenomen... osim kada to upravo jeste tako. Šitstorm predstavlja sve ono što je krenulo po zlu i naopakom prilikom digitalizacije javnosti. Postoje simptomi i širih tendencija, što nas neminovno dovodi do pitanja:
Postoje i druge manifestacije ovog problema kojima možemo potkrepiti ovu optužbu: dezintermedijacija, lažne vesti, post-faktualizam tj. post-istina (o kojoj će ovde tek biti reči), kriza tradicionalnih medija, sentimentalizacija. Put je sličan onom kod drugih komunikacionih tehnologija, od telegrafa do telefona, koje su takođe isprva bile pozdravljene kao korisna sredstva na strani demokratije koja najavljuju trajniji mir. Poenta leži u našoj težnji da poverujemo kako će lakša komunikacija dovesti do boljeg razumevanja. Stoga je razumljiva činjenica da najveće razočarenje u trenutno stanje stvari postoji među onima koji su najviše nada polagali upravo u debatnu moć novih medija. Džon Kin bez ustezanja govori o "medijskoj dekadenciji": to je surova i negostoljubiva realnost u kojoj su komunikacioni mediji u potpunosti posvećeni promovisanju međusobne netolerancije između različitih mišljenja i stavova, represiji uperenoj protiv javnosti koja treba da kontroliše vlast i uzgajanju slepog prihvatanja stvari "zdravo za gotovo".
Može li internet uništiti demokratiju?
Postoje i druge manifestacije ovog problema kojima možemo potkrepiti ovu optužbu: dezintermedijacija, lažne vesti, post-faktualizam tj. post-istina (o kojoj će ovde tek biti reči), kriza tradicionalnih medija, sentimentalizacija. Put je sličan onom kod drugih komunikacionih tehnologija, od telegrafa do telefona, koje su takođe isprva bile pozdravljene kao korisna sredstva na strani demokratije koja najavljuju trajniji mir. Poenta leži u našoj težnji da poverujemo kako će lakša komunikacija dovesti do boljeg razumevanja. Stoga je razumljiva činjenica da najveće razočarenje u trenutno stanje stvari postoji među onima koji su najviše nada polagali upravo u debatnu moć novih medija. Džon Kin bez ustezanja govori o "medijskoj dekadenciji": to je surova i negostoljubiva realnost u kojoj su komunikacioni mediji u potpunosti posvećeni promovisanju međusobne netolerancije između različitih mišljenja i stavova, represiji uperenoj protiv javnosti koja treba da kontroliše vlast i uzgajanju slepog prihvatanja stvari "zdravo za gotovo".
Međutim, za one koji nikada nisu smatrali da bi digitalizacija mogla sa sobom da donese i boljitak demokratiji, situacija i nije tako očajna. To je tako, između ostalog, i zato što ne možemo za sve savremene bolesti društva optužiti digitalizaciju. Da li smo bas sasvim sigurni da je Tramp pobedio samo zato što ima nalog na Tviteru, da generacijski jaz razotkriven nakon Bregzita ne bi postojao bez Fejsbuka, ili da su u neka druga i davna vremena demokratije činjenice odnosile prevagu nad emocijama? Čak ni populizam, koji je nesumnjivo jak zbog direktnog odnosa koji harizmatični vođa uspostavlja sa svojim sledbenicima, uopšte ne predstavlja neki novi fenomen. Isto to se može reći i na račun neliberalnih društvenih težnji, neo-autoritarizma i krize nastale oko migranata. Koliko god nam se klimatske promene činile novim i iznenadnim, teško da Snepčet s tim ima neke veze. Dakle, internet nije kriv za sve što se događa demokratskim društvima.
Drugi razlog za oprez predstavlja uvek prisutna napomena da ne treba brkati celinu sa njenim jednim delom, odnosno, digitalizaciju i društvene mreže. Uticaj interneta na demokratiju se ne završava sa načinima vođenja javnih razgovora. Ovde moramo takođe spomenuti i smanjenje troškova saradnje u raznim poslovima, što olakšava stvaranje neke organizacije, priključenje nekom pokretu ili učestvovanje u nekoj javnoj kampanji. To jeste dovelo do porasta učešća ljudi u politici, koliko god to na mahove izgledalo površno, uključujući i grupe koje su ranije imale odbojan stav prema tome (poput mladih ili pripadnika etničkih manjina). Informacije su postale daleko dostupnije, uključujući i podatke koje dobijamo od organa vlasti. Za one koji su politički aktivni, danas je sve mnogo lakše - gde god da se nalaze.
Razumevanje "digitalne razlike"
Možemo reći da transformacija javne sfere prouzrokovana procesom digitalizacije predstavlja razlog za zabrinutost, zbog uticaja na demokratiju koji se ne mogu prenebreći, shodno ključnoj ulozi koju im je javnost dodelila. Đovani Sartori je smatrao da pozivanje na javno mnenje u predstavničkim sistemima služi kao sredstvo popunjavanja vakuuma koji nastaje kada građani biraju svoje predstavnike; putem javnog mnenja suvereni građani nešto poručuju, koristeći ga kao kanal kojim vrše određeni uticaj na izabranu vlast. Liberalna demokratija ne postoji bez javnog mnenja, niti javno mnenje može da postoji bez liberalne demokratije, jer ona stvara uslove neophodne za kreiranje javnog mnenja. Međutim, iako je regulativni ideal javnog mnenja (koga je u velikoj meri formulisao nemački filozof Jirgen Habermas) sugeriše ubedljivost u razmeni argumenata između racionalnih građana, stvarnost je drugačija - jednostavno, tu ne možemo očekivati javni govor koji je prefinjen. Postoji razlog zašto je to stav a ne znanje: za većinu građana, politika predstavlja marginalnu oblast u kojoj oni retko traže informacije koje su im potrebne. Povrh svega, pokazalo se da emocije imaju uticaj na našu percepciju i donošenje odluka u daleko većoj meri nego što se to očekivalo.
U tome leži razlog zašto imamo predstavničku umesto direktne demokratije: javno mnenje vrši uticaj na vlast, ali ne donosi odluke umesto nje. Međutim, jasno je da postoji korelacija između kvaliteta javnog mnenja i kvaliteta demokratije. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer način na koji u javnosti govorimo o zajedničkim problemima utiče na to kako ćemo se prema njima odnositi. Iz ovoga se može zaključiti sledeće: digitalno remećenje je od najvećeg značaja za demokratiju.
U tome leži razlog zašto imamo predstavničku umesto direktne demokratije: javno mnenje vrši uticaj na vlast, ali ne donosi odluke umesto nje. Međutim, jasno je da postoji korelacija između kvaliteta javnog mnenja i kvaliteta demokratije. Nema tu nikakvog iznenađenja, jer način na koji u javnosti govorimo o zajedničkim problemima utiče na to kako ćemo se prema njima odnositi. Iz ovoga se može zaključiti sledeće: digitalno remećenje je od najvećeg značaja za demokratiju.
Dakle, šta se tu dogodilo? Od čega se sastoji fenomen, koji je Rasel Nojman nazvao "digitalna razlika"? Šta se to promenilo, tako da se sada skoro sve iznova menja?
Za početak, internet i pametni telefoni su svakog pojedinca pretvorili u nekoga ko istovremeno i produkuje i konzumira onlajn sadržaje (postaje potencijalni "prosumer" tj. prozument). Manuel Kastels je to zgodno opisao, da smo od masovne komunikacije skliznuli u masovnu samokomunikaciju: iz vertikalne strukture u horizontalnu ravan. Ili, ukoliko sledimo Nojmanovu metaforu, možemo reći da smo prešli iz strukture zasnovane na pritisku "odozgo" u jednu drugu, u kojoj poruke "izviru" odozdo. Tu postoje brojni načini angažovanja korisnika: pisanjem na društvenim mrežama, pravljenjem blogova, učešćem na digitalnim forumima, komentarisanjem vesti na vebsajtovima tradicionalnih medija, priključenjem nekom od bezbroj projekata nastalih u osvit novih medija (od ultradesničarskog BrajtBarta do Vajsa namenjenog mladima, preko sajtova senzacionalističkih "vesti" poput španskog OK Diario, da ne spominjemo silesiju specijalizovanih sajtova o filmovima, stripovima, insektima, lovu...), deljenjem raznih sadržaja sa drugima preko četova i društvenih mreža...
Nekada je imalo smisla govoriti o dijalogu između tradicionalnih medija i njihovih korisnika; danas smo se upleli u "poliloge" u kojima se konverzacije međusobno ukrštaju i preklapaju, ali takođe mogu teći i paralelno bez ikakvih dodirnih tačaka. Podsetimo se slika salonskih rasprava iz doba Prosvetiteljstva kako bi smo lakše objasnili promene do kojih je došlo u javnoj sferi, što ukazuje na to da smo se možda vratili u neko prošlo vreme u kome je fragmentacija bila dominantna karakteristika. Došlo je do poremećaja u konverzaciji. Međutim, nikada nije postojala samo jedna javna sfera, već mnoštvo njih; Tim Vu je objasnio trenutno stanje disperzije na primeru pojave kablovske televizije, koja je po prvi put stvorila tematske kanale koji su se nadmetali u privlačenju pažnje gledalaca, pritom potencijalno sužavajući opseg sveta koji svi dele. Otprilike u isto vreme, 1971. godine, ekonomista Herbert Sajmon je formulisao ideju koja je danas u potpunosti realizovana - da "bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje". I što je više tako, to će nasilnije i okrutnije biti nadmetanje oko toga ko će prigrabiti tu pažnju, što se da videti u sve većem senzacionalizmu po naslovima čak i kod novina koje slove za ozbiljne.
Naravno, ne treba ni preterivati. Svako ko je iskusio razliku između gledanja filma po programskoj šemi nekog od glavnih TV kanala i gledanju DVD-ja po sopstvenom izboru, zna da nam simultana priroda savremenih medija pruža i jedan emocionalni bonus. To se jasno vidi u parazitskoj prirodi društvenih mreža, čiji korisnici troše silno vreme na komentarisanje nekog incidentnog ili medijskog događaja koji se oflajn desio, van te virtuelne stvarnosti. Žaljenja su vredni oni jadnici koji nisu gledali najnoviju seriju na HBO! Digitalizacija nije samo promenila način na koji se informišemo ili učestvujemo u javnim raspravama, ona je takođe izmenila i način na koji se odnosimo prema stvarnosti. Rodžer Silverstoun je napisao da svi živimo u jednom "medijapolisu", mestu gde se mediji prepliću sa našim načinima poimanja, postojanja i delanja, koji pritom nije zamenio svet stvarnih životnih iskustava. Mark Djuz na to dodaje da mi danas ne živimo sa medijima, već u medijima. U stvari, postali smo zavisni od njih: njihovo simultano prisustvo stvara jedno stanje neizvesnosti koje nas prisiljava da stalno budemo u kontaktu sa digitalnim tokovima. Kako možemo isplivati iz te struje?
Da li smo otišli korak dalje od zatupljenosti Hakslijevog "Vrlog novog sveta"?
Ta mogućnost neposrednog učešća takođe dovodi do iskrivljenog poimanja šta to uopšte znači biti informisan, pošto su danas svi - bez izuzetka - ubeđeni da jesu informisani. Problem je u tome što moramo biti veoma oprezni sa korišćenjem tog "mi" u današnje doba. Demografska struktura zapadnih društava proizvela je, prirodnim putem, jaz između onih koji su umreženi i onih koji nisu. Ili onih koji jesu ali u manjoj meri: razgovarati sa unucima preko Skajpa nije isto što i pratiti ih šta rade na Tviteru. Na poslednjim američkim izborima, na primer, televizija je još uvek bila medijska forma koja je najšire bila korišćena kao sredstvo informisanja (24% za TV, u odnosu na 14% u korist društvenih mreža). Nasuprot tome, glasaču posvećenom samo svom "moralnom plemenu" društvene mreže su postale uobičajeni instrument političkog delovanja, što im dodatno omogućava uspostavljanje direktnog odnosa sa relevantnim političkim liderom. Po Kornelu Sendvosu, taj odnos je počeo da liči na onaj kod obožavalaca (fanova); stvorena je jedna vrsta privrženosti bazirana na identitetu koja obnavlja plebiscitarnu prirodu savremene politike, koja se najjasnije manifestuje u različitim izlivima populizma. Kao posledica toga pojavili su se "politički fanovi", čime je potvrđen jedan novi kvalitet politike - ona je postala vid masovne zabave. Doduše, postoji još jedan način tumačenja ovog fenomena, koji po Hani Arent ističe ideju "javnog veselja" - njega doživljavaju oni koji su posvećeni bilo kom obliku kolektivnog delovanja. Naravno, ove dve realnosti koegzistiraju, s obzirom da digitalizacija ne stvara homogene ishode već mnoštvo posledica.
Nedostaci digitalizacije
Medijatizacija naših društava podstiče podređenost demokratije zakonu najvećih brojeva. U digitalizovanoj javnoj sferi vodi se rat mišljenja, i oni koji uspeju da nametnu svoje - bez obzira da li definišu patrijarhat, ocenjuju špansku tranziciju u demokratiju, ili pojašnjavaju ekonomsku krizu - stiču politički kapital koji se može prevesti u broj glasova ili uticaj. Percepcija je kruna svega. Shodno tome, negativni uticaji (koje društvene mreže mogu imati na javnu diskusiju) jesu bitni upravo zbog nivoa tih uticaja: ukoliko deset komšija veruje u lažnu vest, to i nije toliko važno; ukoliko deset miliona njih poveruje, onda je to nešto sasvim drugo. U širem smislu, ti efekti su sledeći:
Video nije ubio radio zvezdu
I pored svega do sad izrečenog, bilo bi preuranjeno prepustiti se pesimizmu. Lažne vesti i teorije zavere su oduvek postojale, mnoge od njih su poticale iz anonimnih izvora, kružile su manjom brzinom ali su imale istu težinu. Pored toga, nije jasno ni da li digitalni konzumenti vesti sebe smatraju više izolovanim od tradicionalnih, s obzirom na količinu slučajnih kontakata sa informacijama i stavovima sa kojima se ne slažu, a koje im internet omogućava. Takođe, iako struktura digitalnih komunikacija može osnažiti agresivnu polarizaciju, to se ipak može objasniti i potrebama samih partija da se međusobno diferenciraju u kontekstu konvergencije oko političkog centra. Po pitanju personalizovane propagande, stvari ne treba preuveličavati: kako je to neko napisao u časopisu Ekonomist, svako koga je onlajn proganjao duh mašine za pranje veša koju je već kupio prethodne sedmice, zna da će Velikom Bratu još uvek trebati puno vremena da dođe.
Da li je, onda, demokratija u celini zapala u krizu indukovanu digitalnom revolucijom, ili se to odnosi samo na određene tipove demokratije povezane sa klasičnim modelom javnog mnenja? Drugim rečima, da li javno mnenje podseća na starogrčku Agoru koju smo idealizovali, ili na gradski trg prepun kakofonije i siledžija? Davide Panađa smatra da hiperracionalnost povezana sa Habermasom ima malo veze sa demokratskom stvarnošću koja je po definiciji bučna, emotivna i konfliktna. Možda je digitalizacija samo razotkrila raskorak koji postoji između demokratskog ideala i njegove praktične realnosti, koji je takođe, prirodno, raskorak između idealnog i stvarnog građanina; to je podjednako i onaj vidljivi raskorak između racionalnog promišljanja o javnom dobru i vrste komunikacije među ljudima koja po prirodi stvari uključuje identitete i interesovanja različitih društvenih grupa.
O, kakvog li razočarenja!
Pa ipak, iz svega izrečenog se ne može zaključiti da je liberalna demokratija ugrožena, ili je na putu da bude zamenjena nečim drugim. Pre bi se reklo da će tekuće transformacije zapravo potvrditi njenu vrednost, makar na teorijskom nivou, da trenutno nema boljeg političkog sistema za okršaj sa suparničkim konceptima oko toga šta je dobro, za nadmetanje među emocijama nabijenim identitetima ili sa sve većom dezorganizacijom u vođenju javnih debata. Samo se društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno može uspešno prilagoditi ovim novim pojavama, čak i onda kada je potrebno više vremena da se na njih privikne. Dopustimo sebi, onda, da sledimo primer Prila koji je pronašao način kako da se izvuče iz sopstvenog šitstorma: odgovorimo na njega dozom dobrog humora.
Umesto zaključka:
Može li demokratija preživeti internet?
Tokom poslednjih godina, raspoloživi memorijski kapaciteti i snaga procesora su drastično porasli. Takođe je sve veći i deo naših života koji počiva na internetu. Vlade su počele da koriste tu tehnologiju za nadzor ali i manipulisanje građanima.
Bezbednost je uvek navedena kao razlog za nadzor. Postoje ljudi koji mogu da učine opasne stvari, zbog čega vladine službe moraju da otkriju njihove aktivnosti kako bi ih sprečile. Problem je u šta se to smatra opasnom aktivnošću koju treba sprečiti ili suzbiti, pa se tako sve svodi na njenu definiciju. Kada, na primer, jednom upotrebimo neku tehnologiju za otkrivanje terorista, ta ista tehnologija može kasnije biti (zlo)upotrebljena za progon disidenata ili bilo koje osobe sa osobinama koje vlast želi da suzbije ili iskoreni - bez obzira da li su one rasne, političke, verske ili bilo koje druge. Dakle, to nije - kako smo mislili - bezbednosna tehnologija, već tehnologija moći. Poenta nije u tome kako "dobri ljudi nemaju šta da kriju". Problem je u tome što vlast može da redefiniše ko su dobri a ko loši ljudi, shodno svojim potrebama. Dakle, postaje promenljiva definicija neke informacije koju bi ste vi radije voleli da sakrijete. Tehnologija je u potpunosti neutralna po tom pitanju. U demokratiji, pretpostavka je da se moć vlasti kontroliše jednim sistemom provera i uravnoteženja. Uvođenjem pomenutih tehnologija za nadzor, ravnoteža u kontroli moći se udaljava od javnosti. Ukoliko vlast dođe u posed takvih sredstava, sve je veća verovatnoća da će demokratija skliznuti u diktaturu.
Od skora znamo da postoji i mogućnost manipulacije i propagande putem interneta. S obzirom da se sve više naših aktivnosti obavlja onlajn a internet postaje naš glavni sistem za dobavljanje informacija, moguće je tim putem podmetnuti određene informacije u cilju manipulisanja javnim mnenjem. U biznisu se to radi sve vreme, ali ako vlasti u demokratskim državama krenu da isto rade, to će potkopati same temelje demokratije. Na kraju ćemo završiti u "navođenoj demokratiji" koja je demokratska samo formalno, dok suštinski predstavlja jednu suptilnu formu diktature. U stvari, državna propaganda već manipuliše našim mišljenjem. Vlasti šire ideologiju po kojoj smo na udaru stravične pretnje terorizma. Nazovimo takvu ideologiju "terorizizam". Ono što treba shvatiti je činjenica da je pretnja terorizma daleko manja nego što se prikazuje i ne može služiti kao izgovor za ograničavanje ili čak uskraćivanje osnovnih građanskih prava. Statistički podaci nam govore da se terorizam kotira veoma nisko na listi bitnih uzroka smrti. Veća je verovatnoća da ćete stradati od posledica ispijanja ledene limunade nego od terorističkog napada, pa su stoga proizvođači osvežavajućih napitaka daleko opasniji od bilo koje terorističke organizacije. Naravno, statistički gledano. Ukoliko želimo da sačuvamo svoju slobodu, jednostavno ćemo morati da živimo sa određenim stepenom nesigurnosti. Kada jednom izgubite slobodu, tada više neće biti ni sigurnosti.
Nekada je imalo smisla govoriti o dijalogu između tradicionalnih medija i njihovih korisnika; danas smo se upleli u "poliloge" u kojima se konverzacije međusobno ukrštaju i preklapaju, ali takođe mogu teći i paralelno bez ikakvih dodirnih tačaka. Podsetimo se slika salonskih rasprava iz doba Prosvetiteljstva kako bi smo lakše objasnili promene do kojih je došlo u javnoj sferi, što ukazuje na to da smo se možda vratili u neko prošlo vreme u kome je fragmentacija bila dominantna karakteristika. Došlo je do poremećaja u konverzaciji. Međutim, nikada nije postojala samo jedna javna sfera, već mnoštvo njih; Tim Vu je objasnio trenutno stanje disperzije na primeru pojave kablovske televizije, koja je po prvi put stvorila tematske kanale koji su se nadmetali u privlačenju pažnje gledalaca, pritom potencijalno sužavajući opseg sveta koji svi dele. Otprilike u isto vreme, 1971. godine, ekonomista Herbert Sajmon je formulisao ideju koja je danas u potpunosti realizovana - da "bogatstvo informacija stvara siromaštvo pažnje". I što je više tako, to će nasilnije i okrutnije biti nadmetanje oko toga ko će prigrabiti tu pažnju, što se da videti u sve većem senzacionalizmu po naslovima čak i kod novina koje slove za ozbiljne.
Naravno, ne treba ni preterivati. Svako ko je iskusio razliku između gledanja filma po programskoj šemi nekog od glavnih TV kanala i gledanju DVD-ja po sopstvenom izboru, zna da nam simultana priroda savremenih medija pruža i jedan emocionalni bonus. To se jasno vidi u parazitskoj prirodi društvenih mreža, čiji korisnici troše silno vreme na komentarisanje nekog incidentnog ili medijskog događaja koji se oflajn desio, van te virtuelne stvarnosti. Žaljenja su vredni oni jadnici koji nisu gledali najnoviju seriju na HBO! Digitalizacija nije samo promenila način na koji se informišemo ili učestvujemo u javnim raspravama, ona je takođe izmenila i način na koji se odnosimo prema stvarnosti. Rodžer Silverstoun je napisao da svi živimo u jednom "medijapolisu", mestu gde se mediji prepliću sa našim načinima poimanja, postojanja i delanja, koji pritom nije zamenio svet stvarnih životnih iskustava. Mark Djuz na to dodaje da mi danas ne živimo sa medijima, već u medijima. U stvari, postali smo zavisni od njih: njihovo simultano prisustvo stvara jedno stanje neizvesnosti koje nas prisiljava da stalno budemo u kontaktu sa digitalnim tokovima. Kako možemo isplivati iz te struje?
Da li smo otišli korak dalje od zatupljenosti Hakslijevog "Vrlog novog sveta"?
Ta mogućnost neposrednog učešća takođe dovodi do iskrivljenog poimanja šta to uopšte znači biti informisan, pošto su danas svi - bez izuzetka - ubeđeni da jesu informisani. Problem je u tome što moramo biti veoma oprezni sa korišćenjem tog "mi" u današnje doba. Demografska struktura zapadnih društava proizvela je, prirodnim putem, jaz između onih koji su umreženi i onih koji nisu. Ili onih koji jesu ali u manjoj meri: razgovarati sa unucima preko Skajpa nije isto što i pratiti ih šta rade na Tviteru. Na poslednjim američkim izborima, na primer, televizija je još uvek bila medijska forma koja je najšire bila korišćena kao sredstvo informisanja (24% za TV, u odnosu na 14% u korist društvenih mreža). Nasuprot tome, glasaču posvećenom samo svom "moralnom plemenu" društvene mreže su postale uobičajeni instrument političkog delovanja, što im dodatno omogućava uspostavljanje direktnog odnosa sa relevantnim političkim liderom. Po Kornelu Sendvosu, taj odnos je počeo da liči na onaj kod obožavalaca (fanova); stvorena je jedna vrsta privrženosti bazirana na identitetu koja obnavlja plebiscitarnu prirodu savremene politike, koja se najjasnije manifestuje u različitim izlivima populizma. Kao posledica toga pojavili su se "politički fanovi", čime je potvrđen jedan novi kvalitet politike - ona je postala vid masovne zabave. Doduše, postoji još jedan način tumačenja ovog fenomena, koji po Hani Arent ističe ideju "javnog veselja" - njega doživljavaju oni koji su posvećeni bilo kom obliku kolektivnog delovanja. Naravno, ove dve realnosti koegzistiraju, s obzirom da digitalizacija ne stvara homogene ishode već mnoštvo posledica.
Nedostaci digitalizacije
Medijatizacija naših društava podstiče podređenost demokratije zakonu najvećih brojeva. U digitalizovanoj javnoj sferi vodi se rat mišljenja, i oni koji uspeju da nametnu svoje - bez obzira da li definišu patrijarhat, ocenjuju špansku tranziciju u demokratiju, ili pojašnjavaju ekonomsku krizu - stiču politički kapital koji se može prevesti u broj glasova ili uticaj. Percepcija je kruna svega. Shodno tome, negativni uticaji (koje društvene mreže mogu imati na javnu diskusiju) jesu bitni upravo zbog nivoa tih uticaja: ukoliko deset komšija veruje u lažnu vest, to i nije toliko važno; ukoliko deset miliona njih poveruje, onda je to nešto sasvim drugo. U širem smislu, ti efekti su sledeći:
- Balkanizacija: težnja za konzumiranjem vesti koje su prethodno oblikovane u skladu sa već postojećim političkim preferencama. Građani tu obitavaju u kognitivnim mehurovima u kojima konzumiraju određene informacije, povezani sa drugim ljudima sa kojima su već uskladili svoja uverenja. Ovakva komunikaciona struktura će kao posledicu imati ojačanu prirodnu težnju pojedinaca za moralnim tribalizmom, ili podsvesnu privrženost sopstvenoj grupi.
- Post-faktualizam ili post-istina: tendencija slabljenja moći ubeđivanja činjenica u poređenju sa emocijama i verovanjima, koje tako postaju jači element u determinisanju političkih odluka koje pojedinci donose. Algoritmi koje koriste glavni agregatori vesti, od Gugla do Fejsbuka, osnažuju ovaj efekat davanjem prioriteta našoj izloženosti informacijama koje potiču od medija ili drugih pojedinaca, a koje se poklapaju sa našim afinitetima. Ta konfirmativna pristrasnost, zbog koje se osećamo dobro kada pročitamo nešto sa čime se već slažemo, tada ima najviše efekta.
- Lažne vesti ("konspiracionizam"): horizontalna priroda digitalnih komunikacija olakšava cirkulaciju lažnih vesti i teorija zavera, koje se šire (bez ikakvog filtera ili provere) među povezanim pojedincima ili grupama koji dele isti sistem uverenja ili izbornih prioriteta.
- Post-cenzura: neregulisano ograničavanje slobode izražavanja do koga dolazi zbog agresije koju ispoljavaju mnogi korisnici društvenih mreža, što potom utiče na spontano gušenje stavova sa kojima se oni ne slažu. Bjung Čun Hal je to nazvao "demokratijom roja". Iako to nije cenzura u najstrožijem smislu reči, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da je samo državni organi mogu sprovesti, ovaj manjak civilizovanog ponašanja de fakto ograničava slobodu govora i pretvara društvene mreže u carstvo onih koji su najviše uzbuđeni.
- Dezintermedijacija: sunovrat institucija koje su nekada kontrolisale ili filtrirale informacije koje dolaze do građana na horizontalnom nivou masovne komunikacije, od političkih partija do kulinarskih kritičara. Tradicionalni medijatori se povlače pred novim vidovima odnosa između građana i političkih lidera, što se lepo da videti na Trampovom slučaju, ili između građana i sunarodnika (bez obzira da li se radi o vedetama sa Tvitera, blogerima ili komentatorima koji naširoko dele svoje stavove po ad hok platformama). Ovaj nedostatak intermedijacije se takođe uočava u kritikama sačinjenim od reprezentativnih mehanizama i sa njima povezanim pozivima na direktnije učešće putem parlamentarnih ili plebiscitarnih procedura.
- Izborna personalizacija: obrnuti ekvivalent "Dnevni Ja" (Daily Me) konceptu, po kome bi Nikolas Negroponte svakom čitaocu omogućio da sam određuje količinu i karakter vesti koje bi dnevno konzumirao, izborni stratezi su koristili velike količine podataka i digitalne komunikacije kako bi personalizovali poruke usmerene ka određenim socijalnim grupama (samohrane majke, nezaposlena razvedena lica, urbani hipsteri). Ovo ističe fragmentaciju društvenog tkanja, koja izgleda postaje zaštitni znak demokratije digitalnog doba.
Video nije ubio radio zvezdu
I pored svega do sad izrečenog, bilo bi preuranjeno prepustiti se pesimizmu. Lažne vesti i teorije zavere su oduvek postojale, mnoge od njih su poticale iz anonimnih izvora, kružile su manjom brzinom ali su imale istu težinu. Pored toga, nije jasno ni da li digitalni konzumenti vesti sebe smatraju više izolovanim od tradicionalnih, s obzirom na količinu slučajnih kontakata sa informacijama i stavovima sa kojima se ne slažu, a koje im internet omogućava. Takođe, iako struktura digitalnih komunikacija može osnažiti agresivnu polarizaciju, to se ipak može objasniti i potrebama samih partija da se međusobno diferenciraju u kontekstu konvergencije oko političkog centra. Po pitanju personalizovane propagande, stvari ne treba preuveličavati: kako je to neko napisao u časopisu Ekonomist, svako koga je onlajn proganjao duh mašine za pranje veša koju je već kupio prethodne sedmice, zna da će Velikom Bratu još uvek trebati puno vremena da dođe.
Da li je, onda, demokratija u celini zapala u krizu indukovanu digitalnom revolucijom, ili se to odnosi samo na određene tipove demokratije povezane sa klasičnim modelom javnog mnenja? Drugim rečima, da li javno mnenje podseća na starogrčku Agoru koju smo idealizovali, ili na gradski trg prepun kakofonije i siledžija? Davide Panađa smatra da hiperracionalnost povezana sa Habermasom ima malo veze sa demokratskom stvarnošću koja je po definiciji bučna, emotivna i konfliktna. Možda je digitalizacija samo razotkrila raskorak koji postoji između demokratskog ideala i njegove praktične realnosti, koji je takođe, prirodno, raskorak između idealnog i stvarnog građanina; to je podjednako i onaj vidljivi raskorak između racionalnog promišljanja o javnom dobru i vrste komunikacije među ljudima koja po prirodi stvari uključuje identitete i interesovanja različitih društvenih grupa.
O, kakvog li razočarenja!
Pa ipak, iz svega izrečenog se ne može zaključiti da je liberalna demokratija ugrožena, ili je na putu da bude zamenjena nečim drugim. Pre bi se reklo da će tekuće transformacije zapravo potvrditi njenu vrednost, makar na teorijskom nivou, da trenutno nema boljeg političkog sistema za okršaj sa suparničkim konceptima oko toga šta je dobro, za nadmetanje među emocijama nabijenim identitetima ili sa sve većom dezorganizacijom u vođenju javnih debata. Samo se društvo koje je otvoreno, skeptično i fleksibilno može uspešno prilagoditi ovim novim pojavama, čak i onda kada je potrebno više vremena da se na njih privikne. Dopustimo sebi, onda, da sledimo primer Prila koji je pronašao način kako da se izvuče iz sopstvenog šitstorma: odgovorimo na njega dozom dobrog humora.
Umesto zaključka:
Može li demokratija preživeti internet?
Tokom poslednjih godina, raspoloživi memorijski kapaciteti i snaga procesora su drastično porasli. Takođe je sve veći i deo naših života koji počiva na internetu. Vlade su počele da koriste tu tehnologiju za nadzor ali i manipulisanje građanima.
Bezbednost je uvek navedena kao razlog za nadzor. Postoje ljudi koji mogu da učine opasne stvari, zbog čega vladine službe moraju da otkriju njihove aktivnosti kako bi ih sprečile. Problem je u šta se to smatra opasnom aktivnošću koju treba sprečiti ili suzbiti, pa se tako sve svodi na njenu definiciju. Kada, na primer, jednom upotrebimo neku tehnologiju za otkrivanje terorista, ta ista tehnologija može kasnije biti (zlo)upotrebljena za progon disidenata ili bilo koje osobe sa osobinama koje vlast želi da suzbije ili iskoreni - bez obzira da li su one rasne, političke, verske ili bilo koje druge. Dakle, to nije - kako smo mislili - bezbednosna tehnologija, već tehnologija moći. Poenta nije u tome kako "dobri ljudi nemaju šta da kriju". Problem je u tome što vlast može da redefiniše ko su dobri a ko loši ljudi, shodno svojim potrebama. Dakle, postaje promenljiva definicija neke informacije koju bi ste vi radije voleli da sakrijete. Tehnologija je u potpunosti neutralna po tom pitanju. U demokratiji, pretpostavka je da se moć vlasti kontroliše jednim sistemom provera i uravnoteženja. Uvođenjem pomenutih tehnologija za nadzor, ravnoteža u kontroli moći se udaljava od javnosti. Ukoliko vlast dođe u posed takvih sredstava, sve je veća verovatnoća da će demokratija skliznuti u diktaturu.
Od skora znamo da postoji i mogućnost manipulacije i propagande putem interneta. S obzirom da se sve više naših aktivnosti obavlja onlajn a internet postaje naš glavni sistem za dobavljanje informacija, moguće je tim putem podmetnuti određene informacije u cilju manipulisanja javnim mnenjem. U biznisu se to radi sve vreme, ali ako vlasti u demokratskim državama krenu da isto rade, to će potkopati same temelje demokratije. Na kraju ćemo završiti u "navođenoj demokratiji" koja je demokratska samo formalno, dok suštinski predstavlja jednu suptilnu formu diktature. U stvari, državna propaganda već manipuliše našim mišljenjem. Vlasti šire ideologiju po kojoj smo na udaru stravične pretnje terorizma. Nazovimo takvu ideologiju "terorizizam". Ono što treba shvatiti je činjenica da je pretnja terorizma daleko manja nego što se prikazuje i ne može služiti kao izgovor za ograničavanje ili čak uskraćivanje osnovnih građanskih prava. Statistički podaci nam govore da se terorizam kotira veoma nisko na listi bitnih uzroka smrti. Veća je verovatnoća da ćete stradati od posledica ispijanja ledene limunade nego od terorističkog napada, pa su stoga proizvođači osvežavajućih napitaka daleko opasniji od bilo koje terorističke organizacije. Naravno, statistički gledano. Ukoliko želimo da sačuvamo svoju slobodu, jednostavno ćemo morati da živimo sa određenim stepenom nesigurnosti. Kada jednom izgubite slobodu, tada više neće biti ni sigurnosti.
Demokratija može da preživi samo ako se suprotstavimo ovoj pretnji. U demokratskim društvima (što takođe važi i za ustavne monarhije), vlada pretpostavka da je narod pravi nosilac suverenosti. Treba se suprotstaviti određenim radnjama koje čine vlade i njihove agencije, ne samo zato što vaš privatni život nije njihova stvar, već zbog toga što njihovi potezi urušavaju vašu slobodu. Ono što vlasti - i ekonomski lobiji koji iza njih stoje - trenutno rade, jeste prikriveno otuđivanje moći iz ruku onih koji su stvarni nosioci suvereniteta. Od građana.
Jedini, i pravi naziv za to je: izdaja.
No comments:
Post a Comment